VOJVOĐANSKO ZDRAVLJE Depresiju tokom života razvije svaki šesti čovek

U Klinici za psihijatriju Kliničkog centra Vojvodine upozoravaju i da je depresija najčešći razlog za samoubistvo, jer čak od polovine do dve trećine ukupnog broja suicida počine upravo ljudi koji pate od ove bolesti, te da je stoga jako važno da se bolest što ranije otkrije i započne lečenje.

- U Klinici za psihijatriju godišnje se bolnički leči 250 pacijenata sa dijagnozom poremećaja raspoloženja, odnosno sa teškim formama depresija, kao i sa bipolarnim premećajima. Ambulantno smo prošle godine ukupno pregledali oko 20.000 ljudi, a bar četvrtina tog broja, odnosno oko 5.000 osoba, javlja se zbog depresije - kaže upravnik Klinike za psihijatriju docent dr Vladimir Knežević i dodaje da žene dva i po puta češće obolevaju od ove bolesti.

Prema njegovim rečima, depresija je jedan od najčešćih poremećaja mentalnog zdravlja, kao i problem javnog zdravlja zbog narušavanja kvaliteta života pacijenata, ali i mnogih zdravstvenih i društvenih posledica koje nosi.

- Procenjuje se da svaki šesti čovek tokom života razvije depresivni poremećaj. Skrivanje i zanemarivanje simptoma zbog stigmatizacije osoba sa mentalnim poremećajima zasigurno doprinosi činjenici da je depresija u našoj zemlji vrlo često neprepoznata i nelečena - smatra dr Knežević i dodaje kako je edukacija opšte populacije izuzetno značajna u prepoznavanju simptoma, što doprinosi ranoj dijagnostici.

Načelnica Odeljenja za poremećaje raspoloženja i anksiozne poremećaje u Klinici za psihijatriju KCV profesorka dr Aleksandra Nedić kaže da veliko socijalno raslojavanje i veliki broj siromašnih, kao i ubrzan tehnološki razvoj dovode do poremećaja samog života, ko i promene stila življenja, a tom tehnološkom razvoju čovek ne može biološki da se adaptira.

- Ljudi nisu “skrojeni” za multitasking. Sve to dovodi do stresa, a to je svakodnevno niz stresnih događja sa kojima se suočavamo. Ti događaji izazivaju talas bolesti, od srčanih, dijabetesa i drugih endokrinih bolesti čiji broj se stalno uvećava, ljudi dobijaju visok pritisak, moždane udare, Tada nastaje depresija koja je komorbidna, odnosno koja se javlja uz druge bolesti - navodi dr Nedić.

Najveći broj ljudi danas ne spava dovoljno ili previše rade ili imaju previše problema. San se narušio i u celom svetu ljudi spavaju od sat, sat i po ili dva sata manje. Dr Nedić kaže i da savremeni život odlikuje preterano sedenje ispred televizora ili za računarom, da se ljudi malo kreću, a uz to se i nezdravo hrane. Stoga je veliki porast endokrinih bolesti, koji su tesno povezane sa centralnim nervnim sistemom, odnosno funcionisanjem žlezda.

- Na individualnom planu je prisutna stalna kompeticija koja nije zdrava. Nedostaje empatija, ljudi se ne čude agresivnim impulsima, ne postoji sistem vrednosti, prisutna je nejednakost, nema vrednosnih kriterijuma, jedini vrednosni kriterijum je novac. Takođe, nema braka već postoje patnerske zajednice, u mogim brakovima i vezama nema dece. Depresivne osobe kod nas posežu za alkoholom, koji vremenom podstiče depresiju i ova vrsta “samopomoći” je na kratke staze, a mlađi ljudi uzimaju psihoaktivne supstance, koje takođe ne leče depresiju i čak je podstiču - kazala je dr Nedić.

Ona upozorava da u slučajevima kada uz telesne bolesti postoji i depresija, lečenje telesnih bolesti može da bude nedovoljno efikasno, ako se ne leči i depresija. Pacijent misli da je depresivan zbog zdravstvenih tegoba, a ne posumnja da je oboleo i od depresije i da i nju treba da leči. Zato je depresija udružena sa drugim bolestima veliki problem.

- Ljudi prvo prođu telesna ispitivanja u potrazi za ozdravljenjem, a najčešće su to bolovi u leđima, mada mogu da budu i u želucu, kao i nespavanje. Pošto za njihovo stanje ne može da se nađe odgovor, lekari opšte prakse tada pacijente upućuju psihijatrima - napominje dr Nedić i dodaje kako je to najčešći put koji pređu ljudi koji su osvešćeniji, ali su to ređi slučajevi u odnosu na sve one neprepoznate slučajeve depresije.

Depresija koja nije udružena sa drugim bolestima takođe je veliki problem, jer se sve češće javlja kod mladih ljudi i na to upozorava i Svetska zdravstvena organizacija. Kod nas se još uvek ne beleži ovakav trend kod mladih ljudi, ali se uočava povećan broj adolescenata koji traže pomoć.

- Nekada je depresija počinjala oko 40. godine, a sada se ta granica pomerila na 28 godina. Međutim, u razvijenim zemljama velika je stopa suicida i to među mladim ljudima u Americi, ali i među mladima i među starijim ljudima u drugim zemljama - navodi dr Nedić.

Dijagnoza depresije nemoguća je bez razgovora, odnosno intervjua sa psihijatrom. Razgovor uključuje posmatranje pacijenta, kako bi se uočilo da li izostaje mimika, gestikulacija, je li osoba usporena, da li tiho govori, izostavlja li odgovore i prelazi na neke druge teme, ima spore pokrete.

- Pacijent je za neke teme nezainteresovan, vraća se na istu temu, neaktivan je. Iz razgovora saznajemo da se povlači iz društva, ne može da sluša druge ljude ili da se uključi u razgovor sa njima, nema energije, ni motiva. Ljudi koji žele da pomognu depresivnim osobama ne treba da se vode izrekom “klin se klinom izbija”, već bi trebalo da im kažu kako im žele dobro, vide da se oni ne osećaju dobro, žele da im pomognu, ali ne mogu, te ih upute na one koji mogu da im pomognu, a to su psihijatri - objašnjava dr Nedić.

Depresija je vodeća bolest koja dovodi do onesposobljenosti za posao zbog izostanaka, a od polovine do dve trećine samoubistava učine teško depresivni ljudi. Depresija se vraća u 50 odsto slučajeva, a sa povećanjem broja epizoda, sve je teže njeno lečenje.

- Depresija je lečiva i omogućava ljudima da socijalno funkcionišu i budu oni stari, a to je merilo uspeha lečenja. Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” kod nas oko pet odsto ljudi boluje o depresije, ali je verovatno veći broj obolelih. Razlog manjem broju dijagnostikovanih je što je prepoznavanje bolesti loše,  kao i to što je i dalje prisutna stigma osoba koje imaju ovakve tegobe i traže pomoć psihijatra, te ovi ljude i ne traže pomoć i ne javljaju se lekaru - kaže dr Nedić.

Depresivna osoba nema volje, stalno leži, nema interesovanje ni za šta, zapušta i ličnu higijenu. Ljudi neprekidno brinu kako će da plate račune, da obezbede egzistenciju, ne vide ništa oko sebe, nisu u stanju da funkcionišu, sve više tonu, nemaju interes ni za decu, gube sve društvene kontakte i mogućnost komunikacije.

- Ova bolest se leči lekovima i nakon prve epizode depresije lečeNje obično traje od jedne do dve godine. Nakon druge epizode lečeNje je nekada doživotno, a nekada traje godinama. Međutim, svaki pacijent je za sebe i zato je važno dobro poznavati pacijenta i prilagođavati mu terapiju - objašnjava dr Nedić.

Osim lekovima, u lečenju depresije koriste se i aparati i to su elektrokonvulzivna terapija, poznata kao elektro-šokovi, i transkranijalna magnetna stimulacija. Upravnik Klinike dr Knežević kaže kako se električnom stimulacijom utiče na spcifičan region mozga i time pospešuje funkcionalnost centralnog nervnog sistema, te redukuju simptomi.

- Tretman transkranijalnom magnetnom stimulacijom traje od četiri do šest nedelja, pet puta sedmično, a svaki tretman traje od 10 do 40 minuta, zavisno od indukovanog režima stimulacije. Ove godine smo u Kliničkom centru osnovali kabinet u kojem ćemo davati ovu terapiju i nabavljena je oprema zahvaljujući Pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo. Kadar imamo, a kabinet bi uskoro trebalo da počne da radi - navodi dr Knežević.

Elektrokonvulzivna terapija je stara, ali visoko efikasna metoda metoda, koja se radi na nov način, ali samo na VMA.

- Uradi se od osam do 12 seansi, što bi trebalo da dovede do povlačenja simptomatologije. Pacijent se uvede u kratkotrajnu anesteziju i terapija traje milisekundu. Obe ove metode se rade kod teških oblika depresije i veoma su korisne u lečenju, a i često efikasnije od lekova - kaže dr Knežević.

Razgovor i podrška

U razgovoru sa osobom koja pokazuje znake da bi mogla da izvrši suicid, postavljanje direktnih pitanja ne povećava rizik od samoubistva. Dr Knežević savetuje da im se redukuje pristup opasnim oružjima, oruđima i lekovima, kao i da treba razgovarati sa njima i pružiti im podršku, te uputiti osobu na profesionalce i institucije koje se bave prevencijom i lečenjem.

Procenjuje se da je depresivni premećaj imalo više do 75 odsto osoba koje su izvršile počinile suicid, a oko pet odsto ih je imalo hroničnu telesnu bolest i najčešće su to maligne, bolesti centralnog nervnog sistema, kardiovaskularne bolesti ili fizička onesposobljenost. Svakih 40 sekundi jedan čovek u svetu oduzme sebi život, a godišnje 800.000 ljudi izvrši suicid. Podaci Svetske zdravstvene organizacije kažu da na svaki izvršeni suicid dolazi 20 pokušaja, te da je stopa samoubistava od 10 do 11 na 100.000 ljudi. Dr Knežević kaže kako je u Srbiji stopa samoubistava 16 na 100.000 stanovnika, a da je Vojvodina u vrhu ove statistike, naročito Severnobački okrug i Subotica..

Podaci SZO iz 2016. godine kažu da je suicid 18. uzrok smrti u opštoj populaciji i drugi najčešći uzrok smrti u populaciji starosti od 15 do 30 godina, a slična je situacija i u Srbiji. Po stopi suicida smo znatno iznad svetskog, a neznatno iznad evropskog proseka,  ali je ta stopa ipak sada niža u odnosu na poslednju deceniju prošlog veka.

- Samoubistvo počine i mladi i stari, ali najčešće su to muškarci srednjeg i starijeg životnog doba, a najveća stopa samoubistava je tokom vikenda i praznika. Lečenje depresije predstavlja prevenciju suicidalnog ponašanja, a prevencija samoubistva jedan je od značajnijih delokruga rada psihijatrije. Depresija treba ozbiljno da se shvati, da se ljudi upute na lečenje u institucije, da im se pruži podršku i razumevanje. Činjenica je da je sve što ima veze sa mentalnim bolestima tabu tema, ali je zato jako važna podrška porodice, koju pacijenti uglavnom imaju i što je suština lečenja - objašnjava dr Knežević.

Dezintegracija porodice

Dezintegracija porodice nije novina, ali u savremenom svetu sada postoje zemlje u kojima više nema definicije za porodicu. Pored toga, veliki je broj usamljenih ljudi, mladi su otišli od kuće i ne mogu da se vrate, a ni tamo gde su otišli im nije dobro i nisu se uklopili. U takvim slučajevima se povećava broj suicida i zato je jako važno da postoji socijalna podrška i nekada su to obolelima najbliskije osobe. To su udruženja ili grupe za podršku.

Suicid je ishod niza procesa, koji se odvijaju u interakciji sa faktorima rizika, a ti procesi mogu da budu kulturni, odnosno u vezi su sa stavovima o životu i smrti, pa i prema samoubistvu. Dr Knežević kaže kako je manja stopa suicida među vernicima, te najmanje samoubistava ima u katoličkim mediteranskim zemljama, kao i kod islamskih vernika. Procesi koji vode ka samoubistvu su i socijalni, tada je reč o poremećaju između društva i pojedinca ili su to ekonomski faktori, odnosno u periodu ekonomskih kriza.

- Uzroci suicida mogu da budu i razni nepovoljni događaji, kao i psihološki razlozi, a psihološka bol je zajednički imenitelj za sve osobe koje izvrše samoubistvo. Takođe postoje i biološki uzroci, jer je veća učestalost suicida u nekim porodicama, kao i snižen nivo serotinina u likvoru kod osoba koje izvrše suicid, a serotinin je hormon sreće, što je takođe povezano sa depresijom - navodi dr Knežević.

Praznične depresije

Stariji koji ostaju sami, bolesni i nemoćni, njima praznici teško padaju i zato važno da bar na neki način budu u kontaktu sa decom, da ih čuju ili vide. Mladi često pre odlaska u inostranstvo obučavaju roditelje da koriste društvene mreže i prednosti koje donosi razvoj tehnologije.

Među faktorima rizika koji vode ka ovom ishodu si suicidalne ideje, te prethodno suicidalno ponašaNje, a podaci kažu da je 50 odsto onih koji izvrše samoubistvo, to i ranije pokušavalo da učini. Rizik su i mentalni poremećaji kao što su depresija, alkoholizam, shizofrenija i premećaji ličnosti, zatim hronične telesne bolesti i onesposobljenosti, stres zbog gubitka posla, razvod, smrt u porodici, godine života. Takođe, među faktorima rizika je i porodično nasleđe, odnosno da li je neko od članova porodice počinio samoubistvo ili bolovao od psihijatrijskih bolesti. Rizik mogu da budu i drugi faktori, poput društvene izolacije, gubitka porodične uloge, posla, kognitivih oštećenja.

- Najčešće žrtve suicida su muškarci srednjih ili starijih godina, osobe bez partnera, osobe koje su lošijeg materijalnog stanja, stresne situacije, pojedine profesije gde postoji sklonost ka alkoholizimu, kao i one profesije u kojima je ljudima dostupno oružje, zatim bolest koja telesno onesposobljava čoveka, oni koji su ranije pokušali da izvrše samoubistvo. Kod 80 odsto slučajeva to su osobe koje su pokazivale simptome nekog mentalnog premećaja, a u do 75 odsto slučajeva to su depresija, shizofrenija i alkoholizam - navodi dr Knežević.

Prevencija

Jako je važno rano prepoznavanje simptoma, a pošto ne može da se utiče na životne okolnosti, rana dijagnostika predstavlja primarnu prevenciju. Sekundarna prevencija podrazumeva korišćenje propisane terapije, kako ne bi došlo do nove epizode depresije.

Na samoubistvo mnogo ređe pomišljaju osobe koje nemaju stres, imaju posao i prihode, decu u kući, snažna religijska osećanja, socijalnu podršku, trudnice.

Dr Knežević ističe da je važno obratiti pažnju na simptome koji mogu da ukažu na to da bi neko mogao da se ubije, među kojima je direktno iznošenje ideja o suicidu, iznošenje osećaja praznine, beznadežnosti i smanjene želje za životom, osećanje da ne postoji rešenje problema, povlačenje iz društva, osećaj da su na teretu drugima, korišćenje alkohola, anksioznost i uznemirenost, poremećaj ishrane ili spavanja i pisanje testamenta ili oproštajnog pisma.

- Više od 90 odsto pacijenata sa depresijom se leči ambulantno, a njih manje od pet odsto dođe na bolničko lečenje i to su samo oni koji ne reaguju na terapiju koju dobijaju ambulantno ili oni koji imaju suicidne ideje. Bolničko lečenje traje i po nekoliko meseci, kod najkomplikovanijih slučajeva - kaže dr Knežević.

Različite vrste psihoterapije su efikasnije kod nekih blažih i umereno teških oblika, a dr Nedić ističe kako se uvek prvo uvodi psihoterapija i ne moraju pacijenti odmah da piju lekove.

- Depresivne osobe očekuju da oporavak bude brz, a cena lečenja niska. Međutim, moraju da budu na antidepresivima najmanje dve do četiri nedelje, kako bi ti lekovi pokazali efekat. To pacijentima mora da se predoči. Nekada do oporavka dođe nakon osam nedelja, ali to ne znači da pacijent treba da prestane da pije lekovi. Ipak to mnogi čine, jer se bolje osećaju, a samoinicijativno prekidanje terapije može da dovede do toga da pri sledećem uzimnju leka on nema efekat - upozorava dr Nedić i dodaje kako je prvouvedeni antidepresiv efikasan kod 50 odsto pacijenata.

U svetu su antidepresivi jedna od najpropisvanijih grupa lekova, a ko nas su to sedativi. Dr Nedić napominje da sedativi ne leče depresiju i ona ne samo što ostaje, nego se i pogoršava, a sa druge strane može da se stekne zavisnost od lekova.

- U zbrinjavanju obolelih problem je što pacijenti ne traže pomoć, neki jer ne prepoznaju simptome, a neki zato što se plaše stigme, ali ni lekari ne prepoznaju depresiju. U Vojvodini lekari opšte prakse prepoznaju dva odsto od 25 procenata depresivnih koji dolaze u ambulante. Problem je i što se depresija javlja udružena s drugim obljenjima, ali i što se shvata kao “normalna” životna reakcija na životni događaj i što je tako shvataju i pacijenti i lekari - smatra dr Nedić i dodaje da je nevolja i što pacijenti ne pristaju na saradnju i ne dolaze na kontrole.

Dr Nedić ističe da psihijatrija nema adekvatan lek za povećan broj obolelih, jer medicina ne može da utiče na pojavu depresije, a ova bolest neće stagnirati.

- Ni društvo nema lek za nastanak ove bolesti, jer živimo u vreme liberalnog kapitalizma, nema empatije, stalno je prisutno nadmetanje među ljudima i ceni se samo onaj ko će duže da izdrži u tom takmičenju, a osetljivi ljudi i emocije su nepoželjni - zaključuje dr Nedić.

Pripremila: Ljubica Petrović

Foto:   R. Hadžić, B. Lučić

„Vojvođansko zdravlje” urađeno je pod pokroviteljstvom Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo