ВОЈВОЂАНСКО ЗДРАВЉЕ  У КЦВ годишње ураде 24.000 дијализа

Број оболелих од бубрежних болести расте, а разлог тога је и пораст броја оболелих од хипертензије и дијабетеса, као и пораст броја старих људи. Болести бубрега воде до настанка прогресивне и тешке атеросклерозе, исхемијске васкуларне болести, а више од 50 одсто бубрежних болесника умире због кардиоваскуларних болести и пре започињања лечења методама за замену функције бубрега.

Америчко удружење за срце сврстало је болеснике са хроничном болешћу бубрега у групу болесника са највећим ризиком за кардиоваскуларне болести.

Бубрег је витални орган који има више функција, а осим што захваљујући његовом раду избацујемо урин, он очисти тело од различитих токсина и штетних материја. Тако бубрег чисти крв од штетних материја које настају од протеина, које преузима из крви и излучује као мокраћу. Овај орган регулише и количину воде, минерала, јона, електролита, база и киселина у организму, тако што вишкове избаци из крви у мокраћу, а када дође до недостатака, смањује избацивање и чува воду и јоне. Бубрег лучи и хормоне важне за стварање црвених крвних зрнаца, подстицање чврстине костију и смањује лучење хормона који повећава крвни притисак.

На слабљење бубрежне функције могу да укажу бројни симптоми, међу којима су умор, конфузија, поспаност, заборавност, главобоља, отеченост лица, повишен крвни притисак, мишићна слабост, сива кожа и свраб, отоци шака, грчеви у ногама, болови у мишићима, болови у зглобовима, отоци око скочних зглобова и на стопалима, поткожне модрице и крварења, мучнина и нагон за повраћањем, задах из уста, учестало и често ноћно мокрење, оштећено стварање и метаболизам костију, осећај трњења и боцкања.

Да би се утврдила болест, потребно је да симптоми трају дуже од три месеца, али један од начина откривања болести је и смањење јачине гломерулске филтрације (ЈГФ) испод 60 мл у минути на просечну површину људског тела од 1,73 м квадратних. Гломерул је клупко завршних малих крвних судова из којих се филтрира, односно цеди мокраћа, а ове вредности се утврђују лабораторијски, одређивањем клиренса креатинина. Клиренс је количина крви која се потпуно очисти од неке материје у јединици времена.

Слабљење способности бубрега да регулише ниво воде, јона и киселина у организму, уочава се као накупљање воде у организму, што се показује отоцима око очију, на потколеницама или појавом воде у плућима. Накупљање соли у организму доводи до пораста крвног притиска, а болесници убрзано и дубоко дишу, покушавајући да избацивањем угљен-диоксида смање киселост крви.

Слабљење способности производње хормона доводи до анемије, односно малокрвности, а недостатак витамина Д, који је такође хормон, доводи до смањења калцијума у крви и до пораста фосфора и паратиреоидног хормона. Неке од ових функција се обављају у кори бубрега, а неке у сржи органа, те брже пропадају једне или друге функције. Обично најдуже опстаје способност излучивања воду и јоне, а прва настрада пречишћавајућа функција бубрега.

Према речима др Митића, садашњи планирани број трансплантација од 20 до 30 годишње, не задовољава ни близу потребе болесника са територије Војводине. На листи чекања за кадаверични трансплантат бубрега је 127 болесника, а неки од њих су на листи више од 10 година и шанса за трансплантацију им је минимална.

Када бубрези откажу, потребно је да се нађе начин како би се заменила његова функција. Оболели се лече различитим врстама дијализе, које се раде у дијализним центрима или у кућним условима, а овим пацијентима је често неопхопдна и трансплантација бубрега. Помоћник директора Клиничког центра Војводине за здравствену делатност професор др Игор Митић каже да у Србији постоји 55 дијализних нефролошких центара у којима се укупно лечи 5.546 болесника од терминалне хроничне болести бубрега.

- Њих 4.081 лечи се хемодијализом, 468 перитонеумском дијализом и имамо око 1.000 трансплантираних болесника. Према последњем извештају од прошле године, у Војводини је било 1.197 болесника на хемодијализи, 40 на перитонеумској дијализи и 160 болесника са трансплантираним бубрегом, који се збрињавају и лече у 16 дијализних и нефролошких центара - каже професор Митић.

Како додаје, на територији Војводине постоје 293 апарата за хемодијализу, што је у просеку 3.45 болесника по дијализном месту. Од овог броја значајно одудара број болесника који су лечени на једном апарату за хемодијализу у Клиничком центру Војводине, где их је 7.14, што је последица прилива нових пацијената, као и болесника лечених у другим дијализним јединицама, а који се тренутно лече у КЦВ.

- Ово се односи само на болеснике који су хепатитис негативни, пошто је за збрињавање укупно 61 хепатитис позитивног болесника, неопходно да се остави у функцији релативно много апарата, њих 50, на којима из епидемиолошких разлога не могу да се збрињавају хепатитис негативни болесници - напомиње др Митић.

У болницама и ванболничким дијализним центрима у Јужнобачком округу укупно се лечи 434 болесника са хроничном бубрежном инсуфицијенцијом. У Клиничком центру Војводине их је 167, од чега је њих осморо на перитонеумској дијализи, у Врбасу се лечи њих 66, у Бачкој Паланци 72, а у Војномедицинском центру у Петровардину је петоро пацијената. У две приватне ванболничке установе у Новом Саду на хемодијализи је 127 оболелих.

Како би се бубрези што дуже сачували о болести, важно је да се у организам уноси довољно воде, да се одржава нормална телесна тежина, неопходна је физичка активност и то пола сата вежбања сваког дана, важно је да се води рачуна о правилној исхрани, да се нормализује крвни притисак, да се не пију газирана пића, не узимају лекови који оштећују бубреге и да се иде на редовне контроле код лекара.

Број оболелих који су на лечењу удвостручио се у последњих деценију и по, те је повећан и број места за њихово лечење. Тако је 2003. године било 211 оболелих, који су се лечили у три дијализна центра у којима је било 46 места. У 2017. години оболелих је било 426, који су се лечили у шест установа, у којима су постојала 103 дијализна места.

- На Клиници за нефрологију и клиничку имунологију КЦВ, број болнички лечених пацијената повећава се сваке године. Имамо 44 постеље, а веома је значајан удео болесника са хроничном бубрежном инсуфицијенцијом у укупном броју наших пацијената. Болесници са хроничном бубрежном инсуфицијенцијом чине од 23 до безмало 45 одсто укупног броја оболелих који се лече на Клиници. Током 2017. године имали смо укупно 1.714 пацијената, од којих је са хроничном болешћу бубрега било њих 667, што је 39 одсто - навео је професор Митић и додао да у Клиничком центру имају укупно 42 апарата, од чега су три за континуиране процедуре и  39 за хемодијализу.

Одељење за хемодијализу располаже са 28 места, од којих су три у Ургентном центру, 19 је за хепатитис Б и Ц негативне болеснике, у Ургентном центру су два пролазна места за акутну бубрежну инсуфицијенцију, три мобилна апарата за дијализу плазмаферезу и континуиране дијализне поступке и четири места за хепатитис Б и Ц позитивне.

Годишње се број дијализа повећава за 500, а осим хроничних болесника, у Одељењу за дијализу су и болесници са акутном бубрежном инсуфицијенцијом. Такође, ту су и болесници који се дијализирају у другим центрима у Новом Саду и Бачкој Паланци, а имају стања због којих је неопходно болничко лечење на Клиници за нефрологију, као и болесници из других центара у Војводина који се због других стања лече у КЦВ, те пацијенти који се припремају за трансплантацију бубрега из целе Војводине. Током прошле године укупно су урадили 24.000 дијализа. Тренутно се на хроничном програму хемодијализе налази 150 болесника. Од тог броја њих 135 има препоручене три дијализе недељно, 12 болесника има само две дијализе недељно, а троје болесника је са једном дијализом недељно.

- Редовно време дијализе је четири сата, с тим да се ванредни болесници дијализирају краће, на рачун времена дијализирања хроничног болесника са којим у том случају “деле” апарат. Тренутно имамо осморо болесника на апарату за ургентне дијализе, који су на хроничном програму, те у случају појаве болесника са акутном бубрежном инсуфи-

цијенцијом или болесника из других центара који би били примљени због компликација, имамо само два термина за њихово збрињавање - упозорава др Митић.

Просечно, сваке године имају по више од 70 нових болесника који захтевају активно лечење хемодијализом и перитонеалном дијализом, а евидентираних болесника са четвртим односно петим стадијумом хроничне бубрежне инсуфицијенције је 28 и то су болесници којима ће дијализа вероватно бити неопходна у периоду од три месеца.

- Пошто Одељење за дијализу Клинике за нефрологију и клиничку имунологију представља једино место у Новом Саду и већем делу Јужнобачког округа, осим болнице у Врбасу и ванболничког центра за дијализу Дома здравља Бачка Паланка, где болесници почињу лечење хроничном дијализом, за очекивати је оволико велики број болесника. По оптерећењу новопримљеним болесницима, ово Одељење је годинама најоптерећеније у целој Србији - истиче др Митић.

Осим лечења болесника са терминалном хроничном бубрежном инсуфицијенцијом на Одељења за дијализу лече се и они са акутном бубрежном инсуфицијенцијом код којих хитна потреба за хемодијализом и који раније нису имали бубрежну инсуфицијенцију. Раде се и “пролазне” дијализе болесницима из других центара у Србији, који су лечени у КЦВ и дијализирани за време хоспитализације на новосадској Клиници, а има и пацијената који привремено бораве на територији Новог Сада.

- Болесници са хроничном бубрежном инсуфицијенцијом зависни су од надокнаде крви трансфузијама, тако да дијализни центри имају водеће место по утрошку крви на листи Завода за трансфузију Војводине, одмах после хируршких установа. Могућност давања хуманог рекомбинантног еритропоетина (рХЕПО), уз адекватну надокнаду гвожђа, представља данас опште прихваћен начин лечења. У КЦВ тренутно је око 75 одсто болесника на хроничном програму дијализе и перитонеумске дијализе на лечењу различитим препаратима рХЕПО - наводи др Митић.

Перитонеална дијализа је континуирана терапија и пацијент све време носи и повремено мења дијализну течност у трбушној дупљи. Пацијенти се обуче свим поступцима неопходним за примену ове терапије, те је спроводе и самостално, код куће. Програм перитонеалне дијализе радио се у Клиничком центру Војводине од 1984. до 1992. године, а поново се ради од 1998. године и постепено се повећава број болесника, којих је сада 18. У Европској унији се на овај начин лечи од пет до 35 одсто болесника са хроничном бубрежном инсуфицијенцијом, док је у Србији проценат оболелих на овој терапији 7,6 одсто.

- У КЦВ тренутно се на овај начин лечи осморо пацијената са хроничном бубрежном инсуфицијенсијом. Смртност болесника на овом програму годишње је око 10 одсто, наспрам смртности од 15 до 25 осто код болесника на хемодијализи. Разлози за ограничен број болесника који се лече овом методом су мала заинтересованост болесника за спровођење „самолечења“, што је менталитетни и васпитни став, али постоје и организациона и кадровска ограничења у болници. Подношење ове терапије је по правилу добро и клиничко стање болесника  задовољавајуће, а број компликација умерен, те се може очекивати даљи пораст броја болесника на овом програму - сматра др Митић и напомиње како мора да се узме у обзир специфичност ове врсте дијализе, јер уколико не дође до смртног исхода или болесник не буде подвргнут трансплантацији у периду од три до пет година због ‘’замора перитонеума’’, болесник мора да настави лечење хемодијализом и због тога на програму хемодијализе мора увек да постоји место за ове болеснике.

Трансплантација бубрега је једино трајно решење за пацијенте који су оболели од хроничн бубрежне болести, а у Клиничком центру Војводине ова процедура се ради од 1986. године. Трансплантације нису рађене од 1991. до 1998. године, када су поново почели да их изводе и до сада је урађено више од 300 трансплантација бубрега.

- Трансплантација бубрега резервисана је само за болеснике који могу да издрже ову процедуру, односно у случајевима када сама процедура трансплантације и примена имуносупресивних лекова не угрожава пацијента. Због развоја коморбидитета на дијализи, трансплантација је могућа у првој години након развоја терминалне хроничне бубрежне инсуфицијенције код око 50 одсто болесника на хемодијализи и перитонеалној дијализи, а тај број се смањује на око 30 одсто након три године дијализе - наводи др Митић.

Припремила: Љубица Петровић

Фото: Љ. Петровић

Донор потребан за десеторо деце

- У Војводини терминални стадијум бубрежне инсуфицијенције сваке године се јавља код једног или двоје деце. Тренутно је у Дечјој болници, односно Институту за здравствену заштиту деце и омладина, двоје деце на перитонеумској дијализи, једно дете на хемодијализи и двоје малишана којима ће у наредној години бити потребна једна од ове две врсте терапије. Постоји осморо болесника са хроничном бубрежном инсуфицијенцијом који се прате и још увек су на конзервативној терапији. Посебан режим има збрињавање дечје популације програмом трансплантације бубрега. Ради се о популацији са могућим живим донорима, који се по правилу лако одлучују за донорство, тако да се се тренутно на листи чекања за трансплантацију у Србији налази само 10 болесника дечје доби, који немају донора, те су ови болесници кандидати првог реда за трансплантацију бубрега - каже др Митић.