Tvoja reč, Igor Mičić (25) stvara unikatni nakit „Indorile designe”: Rad me najviše inspiriše

Njegov rad može se pronaći na društvenim mrežama, kao i u Knez Mihajlovoj 5 (Beograd).

- Moj rad je specifičan na ovim prosotrim jer skoro niko ne pravi ništa slično - priča Igor, koji je po struci mašinac, ali je odlučio da se bavi nečim kreativnijim. - Išao sam u srednju mašinsku školu koja je imala i umetničke smerove, pa sam ja imao utisak da sam na pogrešnom. Radio sam u mašinskoj struci dugo, dok nisam počeo da se interesujem za nakit, tehniku i najviše oko dragog i poludragog kamenja. Kasnije smo i iskopavali kamenje i sad dosta znam o tome. Fascinirali su me radovi od žice koje su radili neki Amerikanci i onda sam odlučio da i sam to pravim. Koristim bakar, srebro i zlato, zavisi ko šta želi. Ono što je glavna stvar je kamen, koji i najviše daje lepotu tom nakitu.

Pretpostavljam da on i diktira cenu?

- Tako je. Dosta zavisi od kamena, a ukoliko je zlato ili srebro, onda zavisi i od materijala.

Da li je svaki tvoj rad unikatan, u smislu da jedan komad nakita nisi napravio dvaput?

- Nikad to nisam uradio, ne bih ni znao da ponovim. Dosta ljudi me pita da napravim nešto isto, ali nema šanse, ja ne znam kako sam to pravio. Ne pravim po crtežima, planovima, nego krenem da pravim i kako me put odvede do krajnjeg cilja, to je to.

Šta je ono što te vodi do tog cilja?

- Ne znam, to je neki moj osećaj, duh koji unosim u nakit. Ne znam kako to da definišem, u tom nakitu sam ja. Stvarno se baš dajem. I kad napravim neki komad, osećam se kao da sam sebe ubacio u njega.

Koliko te priroda i njeni neobični oblici inspirišu?

- U priordi ima dosta inspiracije. Često putujemo na neke izlete i kampovanja, pa i iskopavamo kamenje. Tu pronalazim dosta inspiracije, ali ono gde je najviše pronalazim je kroz sam rad. Ako se desi neki vremenski period da ne radim, nemam inspiraciju, a čim krenem da radim, onda imam ideja. I to se menja. Ja zamislim nešto u glavi, ali krajnji rezultat je sasvim nešto drugo, jer u trenutku shvatim da mogu i drugačije da uradim. Ali, uvek bude ono što sam želeo.

Koliko dugo se baviš time i koliko ti se, u tom smislu, rad promenio u odnosu na početke?

- Bavim se ovim malo više od dve godine. Moj stil u tehničkom smislu se dosta promenio, mnogo sam precizniji, nema žica koje štrče, rad je puniji, složeniji i pedantniji. Sad znam o kamenju i kvalitetu mnogo više, šta da naručim, šta ne. Promenio sam i oblik kamena, ranije sam radio sa kamenjem koji ima neodređen oblik, a sada koristim ono koje je isključivo obrađeno za nakit.

Spomenuo si da i sam nalaziš kamenje.

- Da, od proleća prošle godine smo počeli da putujemo. Srbija je bogata mineralima, iako to nije svetski kvalitet, ali ima dosta nalazišta po planinama i rekama. Žao mi je što na Kosovu i Metohiji, gde ima kamena hrisoprasa, nemamo pristup, a on se po kvalitetu može meriti sa australijskim, koji je najbolji na svetu. Kamenje koje nađemo skupljamo kao suvenire, pravimo kolekciju, to je naš doživljaj sa putovanja. Uglavnom ne završi u nakitu, ali može da se obrađuje. Volimo da bude sirovo.

Koliko su ljudi zainteresovani da kupe tvoj nakit?

- Jesu, i to uglavno stranci. Ima i naših, ali nakit koji mi pravimo je specifičan i nije za svakoga. Imamo opseg mušterija koje znaju šta je to, prepoznaju stil i kamen, pa kupuju.

Baviš li se još nečim osim nakitom?

- Bavim se finijim poslovima u zlatarstvu, proizvodnja burmi i ubacivanje kamena u nakit. To su mali kamenčići, dijamanti, cirkoni i drago kamenje. Bušim prsten i određenim tehnikama, bez lepka, pod mikroskopom ubacujem kamen.

I bez obzira na to koliko si kreativan i svašta radiš sa nakitom, ti i tvoja supruga ste se odlučili na najjednostavnije moguće burme.

- Tako je. Želeli smo da imamo burme kakve su imali naši roditelji. Odlučili smo se za jednostavne, žute...

Kakvi su ti planovi po pitanju nakita?

- Ja ne znam gde ovo sve vodi, ali sve se više širimo, sve više ljudi nam prilazi, sve više imamo posla i nemamo nikakve planove, samo radimo to što volimo, pa nam se vrata i otvaraju. Upoznali smo dosta ljudi koji su nam pomogli i kada je reč o tehnici, alatima i slično.

L. Radlovački