Naši stranci: Ivo Belan trčao po celom svetu

Kad nekog sretnem, ne zanima me je li Hrvat, Srbin, Mađar ili Kongoanac, važno je samo da je čovek – priča dr Ivo Belan, poznati lekar, još poznatiji maratonac, u brojnim novinama promoter zdravog načina života, autor knjige „Džoging” i večiti mladić, koji je lane utrčao u devetu deceniju.

Rođen je u Tivtu, odakle je i njegov pokojni otac Tripo, najmlađi od 11 potomaka, oficir Kraljevske ratne mornarice, mašinac na torpednom čamcu. Zbog čestih prekomandi, porodica se selila 16 puta. Medicinski fakultet Ivo je završio u Zagrebu, a u Beogradu, nakon odsluženog vojnog roka, postao je rezervni oficir JNA. U Pakracu se zaposlio i u ordinaciji upoznao svoju Božicu, tek punoletnu devojku, koja mu je svakih nekoliko dana dolazila na pregled i žalila se na novu bolest.

– Jednog dana mi prorade klikeri. Bila je zaista mlada, 11 godina mlađa od mene! Pošto sam nemiran duh, posle dve godine odem u Englesku, da radim u bolnici za kožne bolesti. Ubrzo je došla moja Božica i mi se venčamo. Jedne noći u Birmingemu, tokom dežurstva, čitam novine i vidim veliki oglas libijske vlade, traži doktore. Prijavim se, prime me i već sledeći mesec, Božica i ja smo stigli na pustinjsku periferiju Tripolija. Tu doživim Gadafijevu revoluciju, tamo mi se rodio stariji sin, ime moje. Možda je trebalo da ga, kao što je tamo običaj, nazovem Muhamed. Nostalgija je bila jača od uživanja u suncu i moru pa se vratimo u Zagreb, gde Božica rodi i sina Antona.

Odmah je postao, i kao stručni saradnik ostao u fabrici lekova „Belupo” do penzije.

– Posao je zahtevao česta i duga putovanja, koja su me prikovala za volan pa sam jedva čekao da se svake nedelje s prijateljima na malom fudbalu naskačem, dobro nadišem, umorim i pošteno oznojim, da mojim ukočenim zglobovima i mlitavim mišićima kapnem trunčicu melema. Jedne večeri, na moje veliko razočaranje, niko od saigrača nije došao. A tad, pre gotovo pola veka, vesti o džogingu su se širile svetom. Pomislim: „Zašto ne bih i ja?” Obukao sam dres, obuo patike i istrčao na ulicu. Ljudi su se za mnom okretali, neki podrugivali jer videti čoveka da trči kraj ceste bilo je pravo čudo. Susedi i kolege šaputali su: „Je li on čist?”.

Prvi put sam pretrčao nekoliko kilometara, zatim sve duže i u meni se probudio nagon za maratonom. Imao sam sreću sa sponzorima i startovao u Njujorku, na najmasovnijem maratonu na svetu. Na startu je tad bilo 11.553 ljudi (danas ih bude više od 30.000), a bodrilo nas je 2,5 miliona – seća se šjor Ivo debija. – Trčati u Atini san je svih maratonaca sveta jer je posvećen ratniku Filipidesu, mobilnom telefonu starog doba, koji je trčao 42 kilometra da bi obavestio Atinjane da su na Maratonskom polju pobeđeni daleko brojniji, naizgled nesavladivi Persijanci, ali i da spremaju napad na grad. Čim je to izgovorio, od napora mu je prepuklo srce. Nas 1.200 iz 25 zemalja od istog bojnog polja smo trčali do Olimpijskog stadiona u Atini. Savladao sam i supermaraton od 100 kilometara u Bilu u Švajcarskoj, a sa sinom Ivicom i u Hongkongu.

Ivo je trčao na tradicionalnim maratonima u Minhenu, Rimu, pod zidinama Kremlja, uz obale Crnog mora, u Beču, Pragu, Budimpešti, Las Vegasu, Jamajci, Luksoru u Egiptu, a i po velikoj Jugoslaviji.

„Jedan od najmasovnih bio je „Partizanski marš„ u Kumrovcu, za Dan mladosti. Imao sam čast da trčim i s legendarnim osvajačem olimpijskog srebra u Melburnu Franjom Mihalićem, koji je tu pobedio pet puta – seća se Ivo.

Lako je stigao do cilja polumaratona u Banjaluci, Sarajevu, Rijeci, Zagrebu, Beogradu, a sprema se i za Novi Sad.

„Pre deceniju počeo sam da špartam od hrvatsko-crnogorske granice na Debelom brijegu do mog rodnog Tivta. Tu sam „Trku mira”, 31 kilometar dugu, posvetio ocu, Bokeljima i svim ljudima otpornim na virus mržnje – veli maratonac kome je u Podgorici predsednik Filip Vujanović poklonio sat, za doprinos zbližavanju naroda. „Kad sam pre 43 godine krenuo, nisam pojma imao koliko će mi zadovoljstva trčanje doneti, poboljšati srčano-plućnu i opštu sposobnost, ojačati psihičku kondiciju i omogućiti da upoznam razne krajeve i divne ljude. Što bi rekla majka Foresta Gampa – život je poput kutije čokolade. Nikad ne znaš šta ćeš dobiti.

Mada mu niko nije vikao „Ive, ran!“ (trči, Ive), on je pretrčao bar desetak hiljada kilometara, od Zagreba do Tokija, otprilike.

Jelena Stamenković