Naši stranci: Oksana Smerečuk Ukrajinka

– Kad čovek menja zemlje, svuda ostavi deo sebe, a nešto ponese u duši. Baveći se humanitarnim radom kao potpredsednica pa predsednica Međunarodnog kluba žena koji okuplja supruge diplomata, upoznala sam celu Srbiju, bila u Subotici, Novom Sadu, Kovačici, po manastirima i vinarijama Fruške gore, na festivalima „Crvena ruža“ i „Kalina“ u Ruskom Krsturu i Šidu i divila se bogatstvu nacija. Deo mene ostao je u Vojvodini. Dok smo bili mladi, suprug i ja smo živeli i radili u Kijevu četiri godine. Kad smo odlazili, domaćini su poželeli su da se jednog dana Roman vrati kao ambasador. Nakon 20 godina tako je i bilo.

Raduje se Oksana što je posle proglašenja nezavisnosti Ukrajincima dozvoljen slobodan kontakt sadijasporom. U vreme ŠSR-a propaganda u matici je govorila da su svi van domovine izdajnici i buržoaski elementi, a porodica Smerečuk već pola veka živi u Australiji.

– Odmah posle rata počeo je egzodus Ukrajinaca, pa je u Australiju  stigao moj otac Stjepan i na „kraju sveta“ upoznao moju majku Anu, Ukrajinku koja je rat provela u Nemačkoj na prisilnom radu. Australija ima oko 60.000 žitelja čija je postojbina Ukrajina. Mama i tata, sestra Marta i ja smo u kući govorili ukrajinski jer su roditelji želeli da čuvaju svoje korene. Božić i Uskrs su praznovani kao da smo u Kijevu ili Odesi. A naš Božić razlikuje se od prekookeanskog. Australijanci i Kanađani prave bučne žurke, a mi slavimo u miru, s porodicom i uz prigodne pesme, koje i danas znam. Na stolu mora biti 12 jela, koja simbolizuju 12 apostola, snop pšenice je ukazivao na duh predaka čuvara porodice, a beli luk terao zle duhove. Ukrajinska jela mirišu na razne mirođije i moju mladost. Mama je kuvala boršč, supu s cveklom, i spremala divne piroge, testo punjeno sirom i kupusom. Uz bogatu trpezu roditelji su se sećali u ratu stradalih predaka.

Oksanina majka i otac nisu imali mogućnost da steknu akademsko obrazovanje, ali odlučili da svojoj deci pruže najviše.

– Tata, mada fabrički radnik, sestri i meni je kupio klavir i plaćao privatne časove. Već posle četvrtog razreda osmoljetke roditelji više nisu mogli da mi pomažu u izradi domaćih zadataka. Govorili su da se sama moram probijati kroz život. Naučila sam da, ako čovek želi, uvek može naći svoj put. Ja sam odabrala studije lingvistike. Uvek me je interesovalo kako funkcioniše jezik i na fakultetu sam učila engleski, ruski i ukrajinski. Tad sam čitala da Kanada počiva na dva ravnopravna naroda, Englezima i Francuzima, tolerantni su prema različitostima i ta me je multikulturalnost fascinirala. Pošto Australija i Kanada pripadaju Komonveltu, mladi lako prelaze iz jedne zemlje u drugu. S 23 godine, čim sam završila fakultet, otišla sam u Torontu, na početku radila kao korektorka knjiga za engleski i bila ponosni deo tima koji je pripremio ukrajinsko-englesku enciklopediju.

S ukrajinskom nezavisnošću 1991. intenzivirane su veze dveju zemalja, ali je Kanada imala malo prevodilaca za ukrajinski. Kad je generalni guverner zemlje Rej Hnatišin, i sam poreklom Ukrajinac, putovao u prapostojbinu, Oksana je bila zvanični prevodilac, baš kao i kad je predsednik Ukrajine Leonid Kučma dolazio u Kanadu, gde je 1,2 milion građana ukrajinskog porekla. Tamo su u potrazi za boljim životom pristizali, još u doba Austougarske, pa i iz današnje Vojvodine, a preko okeana istorija je ponovo spojila Ukrajince i Srbe.

Supruga Romana, rođenog u Kanadi, u porodici ukrajinskih iseljenika, upoznala je tokom studija, kad je za raspust doputovala u Kanadu. Ponovo su se sreli kad je on došao u Australiju i „shvatili da je to susret za život“. Posle venčanja, Oksana je ostala Smerečuk jer smatra da zadržavanjem prezimena žena čuva profesionalni identitet. Roman je počeo da radi u Ministarstvu inostranih poslova pa su se često selili.

– U kući govorimo engleski, naša deca Marko i Ana uče u francuskoj školi pa su tečno naučili oba zvanična jezika Kanade. Prvi Romanov posao van zemlje bio je u Moskvi, gde je od 1988. do 1991. radio kao politički savetnik. Posle smo živeli u Berlinu, pa opet u Kanadi – priča Oksana.

Od 2011. ona je s mužem živela u Beogradu. U slobodno vreme su pevali u horu „The International Belgrade Singers“, a Novosađani ih slušali u Sinagogi. Izvodili su repertoar na srpskom, francuskom i engleskom, slaveći različitost koju simbolizuje Kanada, gde mnogi etnički Ukrajinci zauzimaju značajne društvene pozicije. U Ministarstvu spoljnih poslova rade brojni ljudi poreklom iz raznih zemalja Evrope, Azije, Afrike, a zajedničko im je da su svi u službi Kanade. 

Foto: Dnevnik/Oksana Smerečuk, rusinski vezeni ubrus za dalek put

– Moji roditelji su sahranjeni u Australiji, gde mi živi sestra Marta, pravnica. Tamo je zauvek ostao deo mene. Grobovi babe i dede su pak u Ukrajini, gde su i njihovi brojni potomci. Muževljevi baka i deda počivaju u Kanadi. Naši uglovi oslonca su na tri strane pa teško mogu da definišem kome pripadam. Na oproštajnom skupu u ovdašnjoj grkokatoličkoj zajednici poklonili su mi divan, rukom vezeni ubrus, i istakli da je običaj Rusina da ga deca, kad iz kuće idu na dalek put, dobiju.

Odnela ga je u Kijev, gde je suprug poslednje tri godine ambasador.

Jelena Stamenković