IZA IZLOGA: Sa verom u sistem
Čitam pre neki dan tekst (lanjsko „bajat“ za planetu, ali za mene nekako baš u pravi čas) o Bosancu po imenu Njegoš koji je prošle godine u Švedskoj od gotovo izvesne smrti spasao ženu i bebu.
Priča je prilično neverovatna: mladu Kineskinju, udatu za znatno starijeg Šveđanina, taj je „gospodin suprug“ sve s bebom izbacio na ulicu, te je ona gladna i neispavana danima lutala ulicama Geteborga. Očajna, odlučila je da okonča svoju i muku svoje šestomesečne bebe; da skoče zajedno u reku i završe. I – skočile su. A onda je na scenu stupio gastarbajter iz Sarajeva; kad je video šta se dešava, zaustavio je auto, izleteo napolje i bez razmišljanja – skočio. Zaronio je i, kako je sam posle ispričao, video kako je žena počela da tone. Prvo je na obalu izvukao bebu, a potom se vratio kako bi spasao i majku. U međuvremenu su stigli hitna pomoć, policija, vatrogasci... Drugim rečima, sistem je stigao na mesto nesreće i preuzeo stvari u svoje ruke.
Njegoš je, očekivano, postao nešto kao švedski heroj. Čak je i gostovao u istoimenoj emisiji, u kojoj je izjavio kako je on samo „uradio ono što se u takvim situacijama jedino i može uraditi“ - pomogao je. Pritom je našeg Njegoša, kome su u to vreme nudili i stalno zaposlenje u švedskoj policiji, najviše u čitavoj priči iznenadilo što niko od slučajnih prolaznika (a bilo ih je, kako je rekao, negde oko 200) nije reagovao. Umesto da pomognu, da nešto urade ne bi li spasili majku s bebom, oni su izvadili telefone i krenuli da čitav događaj snimaju. Da, kako je „svaka muka u Njegoša“ kazao naš Bosanac, naprave što bolji video klip ili fotografiju kojima bi u trenu „pokorili“ internet. Priču, što bi se reklo, imaju. Samo je nedostajalo malo tog HD kvaliteta da ova „zamalo tragedija“ postane planetarni viral broj jedan...
I nije da sam priču o „sistemu“ koji (ne) funkcioniše morala da „uvezem“ s dalekog Severa. Ima sličnih primera koliko ti volja i na domaćem terenu. Recimo, nedavno sam na jednom od bulevara bila svedok drame koja se svako malo ponavlja; kolona automobila na semaforu, otvorena samo jedna traka, na drugoj se „izvode radovi“ kad – stižu kola Hitne pomoći. Sirena svira, podsećajući nas sve da je moguće nečiji život u pitanju; da se na tom putu do Instituta u Kamenici svaka sekunda računa. Svi – pešaci, vozači, biciklisti – stojimo na svojim mestima kao skamenjeni. A, vreme curi... Ne znam koliko ga je iscurelo, tek u jednom trenutku se vozač u četvrtom ili petom autu iz kolone dosetio – snažno je smotao volan i u trenu se prebacio na suprotnu traku kolovoza. Potom su i ostali vozači (uključujući i „predvodnicu“ s čela kolone koja je sve vreme telefonirala), srećom, sledili njegov primer i vozilo Hitne je moglo da produži ka bolnici. Da spase nečiji život.
Ili, recimo, priča mog kolege o džeparošu iz autobusa, kojeg je njegova supruga prva uočila. Žena je viknula „pazite ljudi, evo ga lopov“ i – dobila šamar posred lica. Lopov je udario pred svim putnicim i niko od dupke punog autobusa nije reagovao. Niko joj nije pomogao, niti bar pokušao da je zaštiti. I poslednji primer od pre neki dan: na jednu moju poznanicu na pešačkoj stazi naletela je devojka na biciklu. Vozila je dosta brzo, te je moja poznanica u tom „direktnom sudaru“ od siline udara pala i baš se onako ugruvala. Pocepala joj se suknja i ispalo sve iz torbe, a kako kaže, u prvom trenutku nije bila sigurna ni da je ostala „u jednom komadu“ ili je možda nešto i slomljeno. Za to vreme su svi prolaznici (a bilo ih je) ravnodušno prolazili pored nje. Žurili su; niko se nije ni zaustavio, niti je pitao da li je dobro ili joj možda potrebna pomoć. Niko, kazala mi je i dalje uznemirena, nije čak ni usporio hod...
Neće ljudi da se mešaju; samo im još to fali u životu. Kao da nemaju dovoljno svojih muka i problema. Uostalom, reći će vam većina u svoju odbranu, čemu sistem ako ne da reaguje u ovakvim situacijama; zbog čega njih plaćamo, ako mi treba da rešavamo probleme. I da, donekle su u pravu. Ali, samo donekle. Niti smo mi tamo neki izmešteni balončići koji bezbrižno lete s cveta na cvet i s rasprodaje na rasprodaju u nekom svom svetu večitog proleća; niti bi sve to manje lepo i razigrano uvek neko drugi trebalo da počisti. A ne, nije tako zamišljeno. Koliko god se zagovornicima teorije da je najlakše i najefikasnije lepo platiti nekome da posprema i zategne neće dopasti, ponekad taj model jednostavno ne radi posao. Ponekad situacija nalaže da su baš oni taj „sistem“, odnosno, neko ko treba da reaguje, da pomogne, da spase... Dešava se. A onda telefon vadimo iz yepa ne da bismo snimili selfi, već kako bismo eventualno pozvali pomoć. A što se „plaćenog“ sistema (vojska, policija, zdravstvo) tiče, pitanje: nije li pomalo licemerno stalno ga s ogromnim nepoštovanjem osporavati i govoriti da je preskup i da ništa ne radi, a onda kad zagusti očekivati da istog časa svi oni „kao jedan“ priskoče da asistiraju?
Jasna Budimirović