IZA IZLOGA Dan kao stvoren za novu mene

. Mislim se, ako je nekome (samo)pomoć potrebna, onda sam to ja; umorna i dovoljno puta razočarana da bi mi mentalni remont (još ako je džabe!) sasvim fino „čučnuo“. Da ne bude da samo ja u ovoj eri raznoraznih „koučeva“, „koučinga“, gongova i terapijskih delfina, nisam kupila tiket. Osnovna teza, ako sam dobro shvatila, jeste da smo za veći deo muka i problema s kojima se svakodnevno koprcamo očekivano sami krivi, te je onda i logično da ćemo sebi najbolje i da pomognemo. Hm, ima smisla, pomislih. Rešim zato da se malo „korigujem“, da kao sav taj normalan svet konačno uradim nešto dobro i korisno za sebe. Da i ja za promenu prošetam gradom s tim famoznim Mona Liza osmehom posred lica. Biću i ja blaga, civilizovana i toleranta, čvrsto odlučih.

Ponedeljak, dan kao stvoren za novu mene. Ranom zorom, skočim energično sva orna iz kreveta, s jednim jedinim ciljem: da za promenu sebi posvetim dovoljno vremena (jako je važno ne štedeti na sebi, kaže struka), da se onako baš fino doteram, a onda tako sređena „kao prednja soba“ sednem i na miru popijem jutarnju kaficu i cedevitu pride. Ok, radiću do uveče, ali – pomislih – nema veze. Jer, odluka je pala: na sve, pa i celodnevno rmbačenje gledam pozitivno. Bolje i da padnem s nogu od posla, zaključujem, nego da sam „tamo neka“ koja zavisi od dobre volje “sponzora” ove ili one vrste. Ne treba meni niko da mi određuje šta mogu, a šta ne. Sama ću - Go Girl! - da se pobrinem za sebe i svoje potrebe!

Do podne sam, što bi se reklo, bila u top formi i puna entuzijazma. Rešim da se stoga onako malo nagradim, da sebi priredim nešto kao mali plezir. Zaslužila sam. Odem do prodavnice nakita, u kojoj već neko vreme „merkam“ par minđuša koje ona „stara i mračna ja“ nije kupila samo zato što je bila previše oprezna i stalno u računanju kako da plati račune, porez... Kako da nikome ništa ne duguje. Neću više tako da živim, red je da i ja malo uživam! Na kasi pružim prodavačici „plastiku“, a ona će na to: „I vi plaćate karticom? Danas se svi tako snalaze; plaćaju na odloženo, na rate, na kredit...“.

“Stara ja“ bi se momentalno pokajala zbog nesmotrenosti i potpuno nepotrebnog luksiziranja, za koje bi istog trenutka znala da će ga skupo platiti. Međutim, ova „nova, entuzijastična i optimistična ja“ zna da nema prostora za paniku. Ne radi se tu, zaključuje sva srećna s novim naušnicima u ušima, o tome da ovde narod nema para; ma ne... Tako nešto bi moglo da padne na pamet samo onim rigidnim, uvek namrštenim i vazda opreznim tipovima, srećnima valjda jedino kad su nesrećni. Mi, koji smo odlučili da uzmemo stvari u svoje ruke i okrenemo taj jedan novi, vedri list, znamo da se ovde zapravo radi o nečemu sasvim drugačijem.

A šta ako se, pitam vas ja, ovde radi o nadi, koja ne da nije (kako mnogi vole ishitreno da zaključe) isparila s ovih područja, već je upravo suprotno - jača nego ikada. Šta ako je kupovina na „dođem ti“, na šaru i na kredit (sve s nimalo naivnom kamatom) svakodnevna potvrda naše vere u bolje sutra; u dane kada ćemo bolje zarađivati i moći više toga sebi da priuštimo. Ili (ovo je samo za one koji su odmakli daleko u redefisanju sebe, prim. aut.) nade da tog sutra možda i ne bude, pa samim tim nema ni našeg duga. Ukratko, nade u nešto kao savršeni Happy End...

S mišlju da nam sreća (pa makar nas čekala tek na kraju) ne gine, vraćam se optimistično na posao, spremna da se vedro i poletno uhvatim u koštac sa svim zadacima. Radim, tako i radim (srećna, naravno, što uopšte imam posao), kad vreme je da odlepršam na sledeće (blago meni, pa ja imam čak dva posla) radno mesto. Proizvodnja, govorim sebi entuzijastično, ne sme da trpi. Sjajno raspoložena (minđušice mi i dalje veselo poskakuju u ušima), uhvatim zalet i krenem iz tačke A u tačku B. Peške, naravno. Očuvanje životne sredine je prioritet svih nas, odgovorno promišljam dok hvatam brzinski ritam. Sve je bilo baš onako superica, ljudi oko mene uživaju u svojim pravima i slobodama, čak se i neko sunašce probilo kroz oblake. Ma, sjajno! Život je tako divan, pomislih, kad…

Bum i tras, sve u tom jednom sudaru na trotoaru - bicikliste, mene i povoca od psa, čija je vlasnica na drugom kraju (u nekom svom balončiću sreće) bezbrižno kuckala poruku. Više nego dovoljno argumenata za povratak one “stare ja”, kojoj sva ta lepršavost bez trunke odgovornosti ide beskrajno na živce. Rekla sam šta sam imala i s izvesnom dozom olakšanja produžila svojim putem.

U prevodu, odustala sam od treniranja mozga i baždarenja na neke „hepi“ frekvencije. Pa i struka kaže da je ravnoteža od ogromne važnosti za opstanak i dalji razvoj ove naše male, a globalne zajednice. U svetu uvek (i to najčešće potpuno bezrazložno) nasmejanih i pozitivnih neko, dakle, mora da bude i ta druga, manje vedra strana.

Potpuno iscrpljena od pola dana fejkovanja sreće i ni na čemu utemeljene vedrine, evo prijavljujem se dobrovoljno...

Jasna Budimirović