Biseri „Lovaca” i „Fausta” u Madlenianumu
BEOGRAD: Zahvaljujući uspešnoj saradnji slavnog operskog reditelja Jurija Aleksandrova, nacionalnog umetnika Rusije i umetničkog direktora Kamerne opere iz Sankt Peterburga s Operom i teatrom „Madlenianum“ (u kom je proteklih godina postavio dve inscenacije) proisteklo je i drugo gostovanje, posle dve godine, njegovog izvanrednog ansambla u Srbiji.
Ovog puta, pored Zemuna, i u Narodnom pozorištu u Beogradu, u sklopu obeležavanja značajnih jubileja ovih naših pozorišnih kuća.
Obe izuzetne, i muzički i scenski suptilno i maštovito režirane predstave mladog po sastavu sanktpeterburškog ansambla, izvedene na našim različitim scenama, doživele su ovacije publike, ponovo impresionirane, kako smo i prvi put zabeležili, „visokim ukupnim umetničkim rezultatom ostvarenim u svim segmentima i povezujućim duhom zajedništva i bliskosti, intonativno besprekorno čistog, odlično upevanog i uigranog kamernog hora koji i savršeno pleše, i takođe scenski i igrački vanredno pokretljivih solista, te perfektnog orkestra“. I ponovo svi ujedinjeni sigurnom dirigentskom rukom podsticajnog Maksima Valjkova i originalnim autorskim rukopisom Jurija Aleksandrova.
Njegova efektna režija dala je obema postavkama upečatljiv identitet, a raskošno vizuelizivana scena i kostimi Vladimira Okunjeva, bajkoviti i s elementima fantastike u prvoj, „modernizovani“ i s elementima iz savremenih i svakodnevnih životnih situacija u oslikavanju paralelnog sveta Geteovog epa o Faustu u drugoj predstavi, dopunjeni virtuoznom koreografijom svih učesnika (Nadežda Kalinjina), nisu ni u jednom trenutku učinili da muzika padne u drugi plan. Naprotiv, upravo je muzički deo izvođenja bio i najfascinantniji.
Prvo smo na sceni Narodnog pozorišta pratili fluidno orkestrirane „Lovce na bisere“, čežnjivu mladalačku opersku fantaziju Žorža Bizea u scenografiji obeleženoj brojnim, pretežno zagasitijim svetlosnim senkama (kreacija Irine Vtornikove), koje su davale upečatljiv okvir pojedinim prizorima. Verna, ali ne i prenaglašena gluma, puno međusobne hemije i vokalne kompatibilnosti krasili su tumačenja glavnih junaka. Ako bi po nekim ukusima partija Zurge (Aleksej Pašijev) mogla biti voluminoznija i prodornija, nas je očarao njegov prijatan bariton i pevačka osećajnost i plemenitost interpretacije, ali i lepota scenske pojave.
Vladislav Mazankin, koga s prvog gostovanja pamtimo kao vrlo fleksibilnog i intonativno veoma pouzdanog lirskog tenora, pokazao se i u ulozi Nadira većim delom u odličnom svetlu, kao i njihova zajednička ljubav Lejla (takođe nam poznata Jevgenija Kravčenko), prefinjenih lirskih i vrlo izražajnih fraza i tanane emocionalnosti. Ponovo smo se sreli i s autentičnim Antonom Morozovim kao Nurabadom, kao i s predivnim horskim ansamblom (rad Marije Gergelj), koji se istim angažmanom iskazuje i u ulozi baletskih plesača. Orkestarski part s puno prefinjeno donetih sola, koja su ekspresivno uspostavljala ravnotežu između pojedinih instrumenata i grupa, ali i isticala složenost i transparentnost njegovih boja, na čelu s poletnim Maksimom Valjkovim, pokazao se još jednom kao vrhunski interpretator večeri.
Dva dana kasnije, na velikoj pozornici „Madlenianuma“ odvijala se priča o večnoj ljudskoj želji za ponovnom mladošću, koju Šarl Guno u svojoj operi „Faust“ gradi jarkom romantičnom maštom, Geteove ličnosti predstavljajući odgovarajućim melodijskim intenzitetom, a Jurij Aleksandrov okružuje još i „povišenom“ aktivnošću maksimalno razigranih horsko-baletskih aktera svog neodoljivog mladog ansambla. Imaginativan video rad Danila Bakalina u pozadini, tamno obojena pozornica pretvorena u prostor nalik laboratoriji ili psihijatrijskoj bolnici, prevlađujuća crveno-crna kombinacija dekora i kostima i „uskoci“ prodornih bljeskova reflektora, odlična solistička podela u svim ulogama, bile su karakteristike i ove produkcije.
Ekstremno tešku naslovnu tenorsku rolu širokog vokalnog raspona doneo je Sergej Aleščenko, blistavog visokog registra i besprekornih „kritičnih“ tonova, koga smo (i pored par „pucanja“ glasa) sa zadovoljstvom slušali. Margareta Tatjane Kaljčenko bila je pođednako uverljiva (posebno u drugom delu predstave) i u dramatičnim raspoloženjima (molitva u „zamišljenoj“ crkvi) i lirskim situacijama, da bi đavolska rola Mefista pripala baritonalno tembriranom i scenski veoma privlačnom i glumački razigranom basu Juriju Borščovu. Ostvaren kao neodoljivi kreator zla, njegov Mefisto se nametnuo i u muzičkom i scenskom aspektu kao vodeći protagonista, da bi snažnom sugestivnošću i dubokom proživljenošću lika Margaretinog brata Valentina, očarao i divni bariton Vladimir Celebrovski.
Publiku je oduševila i odlična Larisa Pominova u partijama Zibela i Kleopatre. Nadahnutim izvođenjem u odgovarajućim tempima dirigovao je ponovo Maksim Valjkov, s pažljivim fraziranjem, energično, s puno dinamičkog nijansiranja i uzmasima rastuće uzbudljivosti vodeći, kao i prve večeri postojan i siguran, upravo savršen orkestar, intenzitetom adekvatan snazi solista i hora. Bogati dvostruki poklon Kamerne opere Sankt Peterburga proslavi dve decenije trajanja „Madlenianuma“ i veka i po Narodnog pozorišta biće, sigurni, smo, upamćen i kao najznačajniji operski dvolist operske sezone u našem glavnom gradu.
Marija Adamov
