SER ERNST GOMBRIH Istoričar umetnosti koji je voleo crtane filmove

Njegovim odlaskom nestao je uzoran naučnik s izvesnim odlikama intelektualnog stila koji je bio dominatan između kraja 19. veka i Drugog svetskog rata. Iako je smatran ekspertom za epohu renesanse, njegovo „vertikalno„ poznavanje likovnog stvaralaštva, sa mogućnošću lakog prelaženja iz jedne epohe u drugu, dar je koji su moderna vremena potvrdila kao neophodnu odliku svakog ozbiljnijeg istoričara i kritičara umetnosti.   

Rođen je u Beču 1909. godine, gde je stekao osnovno istorijsko-umetničko obrazovanje. U njegovom rodnom gradu se zahvaljujući Juliusu fon Šloseru, poslednjih decenija 19. veka počela stvarati najuticajnija škola koja će do danas ostati jedna od ključnih ishodišta moderne istorije i teorije umetnosti. Ime i delo Ernsta Krisa, psihoanalitičara i istoričara umetnosti iz redova Frojdovih pristalica, označiće drugo važno Gombrihovo ishodište. Upravo je Gombrih bio taj koji je među prvima usklađivao Frojdovu psihoanalizu i analitičku metodu interpretacije umetničkog dela i stilova bečke škole.

Na pusto ostrvo poneo bi – muziku!

Mada je ceo život proveo među slikama i nesumnjivo uticao i pomogao u njihovom razumevanju, nije postao kolekcionar („nikada nisam imao dovoljno novca za to, a i nemam posesivni instinkt„), naglašavajući kako je idealan model za kolekcionarstvo upravo muzika - „ne možete imati Betovenovu 9. simfoniju, ali možete snimak te muzike„. Stoga, na neizbežno pitanje koju bi od umetničkih formi izabrao da ponese na pusto ostrvo, bez dugog razmišljanja, odgovarao je da to nije ni jedna od poznatih slika ili knjiga, već jednostavno muzika („mogao bih da preživim bez slika, možda i bez knjiga, ali ne i bez Hajdnovih gudačkih kvarteta„).

Napustivši Beč pre dolaska nacista, dolazi u London koji od tada postaje njegovo trajno boravište. Ovde će se približiti ikonološkoj školi koju je u Nemačkoj utemeljio Abi Varburg, a razvili je Fric Saksl i Ervin Panofski. Od 1936. počinje da radi na „Abi Varburg„ institutu, gde je od 1959. do odlaska u penziju (1976) bio je direktor. Pored toga što mu je obezbeđivao kontakte sa drugim jevrejskim intelektualcima izbeglicama, ovaj posao mu nije u početku omogućavao da izdržava porodicu. Podstaknut izvanrednim uspehom istorije za decu, isti izdavač predlaže mu da nastavi sa pisanjem, ali da ovoga puta to bude istorija umetnosti. U to vreme, na nemačkom jezičkom području bilo je puno jednotomnih knjiga o istoriji umetnosti, a u Engleskoj je postojala samo jedna.

Uprkos zapanjujućem uspehu knjige “The Story of Art” (prevedena na 33 jezika i prodata u više od šest miliona primeraka), autoru je ukazivano na mnoge propuste. Zamereno mu je da ne govori o umetnosti sadašnjice („prosto, ponekad stvari i razumete, ali još uvek vam se ne dopadaju„), da je suviše evrocentričan („Rembrant je superiorniji od umetnosti plemenskih zajednica„), elitista („ne može svako da proizvede remek-delo, čak i po cenu velikog rada„), ili da izostavlja žene-slikare. Nasuprot napadima zbog svoje uobraženosti, snobizma, krutosti, Gombrih nije krio fasciniranost raznim formama popularne umetnosti (crtani filmovi).

Otac semiotike umetnosti

U punom smislu reči Gombrih je smatran ocem i najvažnijim predstavnikom semiotike umetnosti, koji je izvršio veliki uticaj na Umberta Eka, Ibera Damiša i druge. Kada je 2001. preminuo, smatralo se da je završena epoha trojice velikih istraživača renesansne umetnosti - Bernarda Berensona, Keneta Klarka i Ernsta Gombriha. Do sada je u svetu objavljeno dvadesetak Gombrihovih naslova, a mnoga značajna dela ovog studioznog istraživača postala su dostupna i našoj čitalačkoj publici - “Umetnost i njena istorija” (“Nolit”, Beograd 1980), “Umetnost i iluzija” (“Nolit”, 1984), “Saga o umetnosti” (“Laguna”, Beograd 2005), “Kratka istorija sveta za mlade” (“Geopoetika”, Beograd 2007).

Osnovno polje njegovog istraživanja bila je i ostala umetnost italijanske renesanse. Budući da je formiran u Beču, na prelasku 19. u 20. vek, Gombrih nije poricao izvesnu dozu predrasuda. On je u svojoj kući u Londonu svesno negovao kulturu bečkog literarnog salona i atmosferu prosvetiteljskog kosmopolitizma, provodeći svoje vreme između dva sveta - „starog Beča njegovih roditelja i Londona njegovih unuka„. Nastanjen na Hemstedu, kraju umetnika, boema i salonske „kavijar” levice, u svojim poznijim godinama još uvek se mogao videti kako sigurnim hodom šeta u sakou od tvida i patikama. 

Poslednjih godina njegova mobilnost sve se više stišavala. Izložbu Sezana iz 1996. obišao je u invalidskim kolicima, ali se intelektualno i dalje nije predavao. Često se oglašavao ukazujući na katastrofalnu situaciju u kojoj su se našla mnoga umetnička dela koja se ubrajaju u kulturnu baštinu čovečanstva. Čitajući o fascinantnom broju posetilaca na izložbama Vermera, Sezana, Monea, Gogena, Brojgela, etrurske umetnosti u Veneciji, vizantijske u Njujorku - njegovom zadovoljstvu nije bilo kraja, uverivši se da i među mladim ljudima postoji nesmanjeno interesovanje za umetnička dela ranijih epoha.

 Siniša Kovačević