Istoričarka umetnosti Tamara Ognjević: Skriveni „govor“ slika

Sve je manje onoga što je tajanstveno, mistično i što tek treba da se otkrije. Baš zato i kada nam se čini da tako mnogo znamo, pravi pristup je onaj drevni, Sokratovski – da budemo tragaoci na tom putu ka istini. Istoričarka umetnosti, direktorka Artis centra iz Beograda, msr Tamara Ognjević je upravo jedan od takvih tragalaca – specijalnost su joj ikonografija i simbolizam, tj. „čitanje“ slike, a toliko toga znalačko oko sa slika može da otkrije. Autorka transdisciplinarnog projekta „Poslastičarnica“, Ognjevićeva već duže vreme istražuje kompleksne odnose umetnosti, gastronomije, književnosti, filozofije i emancipacije žene u kontekstu složenih društvenih odnosa tokom 19. i početkom 20. veka.

Povod da razgovaramo o bilju i cveću koje je prisutno na slikama majstora kičice poznog 19. veka, ali ne kao ukras i kao likovni element koji uspostavlja ravnotežu, nego kao skriveni simboli i poruke koje slika sadrži, bilo je predavanje „Poslastičarnica: Slatko-gorki ukus cveća”, koje je Tamara Ognjević održala u okviru manifestacije „Leto na trgu galerija“ u Novom Sadu.

Šta se iza dela krije? Koliko je naša percepcija uslovljena svetom koji nas okružuje? Kako mi iz sadašnjeg vremena vidimo ono što pripada prošlosti i što čini temelj ovog vremena?

„Često upotrebljavamo tu lepu frazu da prošlost čini temelj budućnosti, a da to u suštini nije tačno. Mi po pravilu, malo znamo o prošlosti, a i kada se osvrnemo unazad najčešće poimamo i interpretiramo događaje i pojave iz prošlosti na temelju ličnog iskustva, a još češće na temelju onoga što želimo da vidimo. Percepcija prošlosti je po pravilu diktirana, pre svega, našim sopstvenim iskustvom, a ponekad i željama. Kako živimo u epohi filma i elektronskih medija, digitalne animacije i specifične estetike spektakla, prošlost nam stiže „upakovana“ u dinamici i formi koja je zapravo refleks našeg vremena. I mi je shvatamo kao nešto bolje, sadržajnije, lepše... Vudi Alen je u svom čuvenom filmu „Ponoć u Parizu“ na efektan način, filmskim sredstvima, ispričao kako svaki čovek ima svoje „parče“ prošlosti koja je bila bolja, i svoj žal zašto nije živeo baš u tom trenutku.“

Da bi se zaista zavirilo u prošlost neophodno je sagledati realni kontekst svakodnevice neke epohe, zar ne?

„Da, to je jedini pravi način. U tom smislu umetnička dela jesu jedna vrsta karte za taj „vremeplov“, a funkcionalna su samo ako razumemo „jezik“ kojim ona govore. To znači mnogo istraživanja i jedan pragmatičan, naučni pristup. Ilustracije radi, sve nas fascinira epoha renesanse i kada o njoj razmišljamo mi imamo tu romansiranu predstavu o jednom vremenu genija poput Dantea, Leonarda, Fićina, Bruneleskija - darovitih vizionara koji su „osvetlili mrak srednjeg veka“ i uveli svet u eru prosvećenosti. Niko ne razmišlja o tome da je to istovremeno i epoha velikih epidemija kuge, inkvizicije, javnih mučenja i pogubljenja ... Dakle, jedno nimalo udobno vreme za život! Umetnost tog vremena nam to pokazuje kroz teme i simbole.“

Da li to znači da je prošlost lepa samo kada se gleda izdaleka, odnosno iz sigurnosti ovog vremena?

„Umetnost tog vremena je nesumnjivo lepa u svojoj pojavnosti, ali kada se uđe dublje u suštinu onoga što „poručuje“ posmatraču, a ne treba zaboraviti da je stvarana za ljude te epohe, tek onda smo zaista u „vremeplovu“ i samo je pitanje naše spremnosti kako ćemo reagovati na ono što vidimo. Ako mene pitate, ja svakako ne bih volela da živim u Firenci početkom 15. veka. Više mi odgovara da se tim događajima divim sa sigurne, udobne distance svog vremena. Da im se divim ili da budem prestravljena onim što mi renesansa „poručuje“. Ne treba zaboraviti da na firentinskom trgu Sinjorije u jednom trenutku gore Botičelijeve slike kao suviše frivolne, a u drugom Savonarola, koji je pozvao na paljenje tih istih slika i brojnih knjiga koje svojim sadržajem direktno udaraju na autoritet hrišćanske dogme.“

Smatralo se u prošlosti da biljke imaju magijske moći... Koje su to biljke koje se pojavljuju na slikama i kakva im je simbolika?

„Čovek od praiskona ima, da tako kažem, iskustvo biljnog sveta. Postoji jedna zanimljiva teorija prema kojoj praistorijski čovek počinje da konzumira meso na temelju percepcije da životinje koje jedu meso nemaju simptome trovanja hranom, koji se mogu javiti usled konzumacije biljaka. Ovo je, naravno, samo teorija, ne znamo još uvek dovoljno na tu temu. Ono što, ipak, sasvim sigurno znamo je nesporna činjenica da čovek kroz vreme, a u cilju preživljavanja, posmatra svet oko sebe vrlo pažljivo i uočava osobine tog sveta. U tom procesu uočava i osobine biljaka, a budući da sve što ne razume povezuje sa božanskim ili demonskim principima, i biljkama daje te „osobine”. Nauka nam jasno pokazuje da se praistorijski čovek zarana upoznaje sa halucinogenim biljkama i da su one često magijski „ključ” na put u više sfere. Otuda marihuana nije novina koja stiže s decom cveća i hipi pokretom - da pomenem tek jednu biljku sa ovim osobinama.“

Kakav je odnos halucinogenih biljaka i onih koje hrane i leče?

„Halucinogene biljke su u prošlosti mnogo manje zanimljive čoveku od onih koje hrane, leče ili sugerišu prisustvo elemenata od krucijalne važnost za njegov život i preživljavanje. Ilustracije radi, akant ili akantus čiji karakteristični, dekorativni list srećemo kao fini, pre svega skulpturalni, ukras u hramovima – od onih egipatskih, preko korintskih kapitela antičke Grčke i Rima, pa sve do hrišćanskih crkava širom Evrope – vidimo ga i u našoj Studenici, i ne samo u njoj, jedna je od tih čarobnih biljaka, koja nas, par stotina godina kasnije, manje interesuje od recimo mitske mandragore - valjda je u prirodi modernog čoveka da je radoznaliji kada je u pitanju tamna strana sveta.“

Zašto akantus?

„Akantus je svojevrsni simbol života za čoveka prošlih vremena. Naime, ova tipično mediteranska biljka po pravilu raste na mestima na kojima postoje izvori slatke, pijaće vode. Nama koji o kvalitetu vode danas ne brinemo previše to ne deluje kao fascinantan razlog za tolikog klanjanje akantusu. Međutim, kada bismo videli kako je ispravna voda za piće bila veliki problem u prošlosti i koliko je važan „signal” svojim postojanjem slao akantus ondašnjem čoveku, poklonili bismo mu se i mi. Sa tim svojim osobinama akantus je u očima ljudi onog vremena bio božanski dar, poruka da se tu nalazi voda koja život znači. I to ispravna voda za piće.“

Često se srećemo sa pojmom žive vode u literaturi?

„Voda jedan od ključnih faktora preživljavanja, pa su joj kroz vreme pridavana božanska svojstva što takođe vidimo i u literaturi, kao i likovnoj umetnosti. Da pomenem samo predstave „Izvora života” ili one epizode u bajkama i epovima kada pokojnika umiju „živom” vodom, a on vaskrsne. Primera ima mnogo, a kao i u svakom mitu, kriju neku situaciju iz realnog života, iz svakodnevice u kojoj se čovek prošlosti suočavao sa svojim strahovima, a pre svega sa pitanjem ličnog opstanka. Koliko su se shvatanja pojedinih pojmova promenila u međuvremenu pokazuje i samo korišćenje glagola „preživeti” u prošlosti i sadašnjosti. U prošlosti su ljudi doslovno mislili na fizičko preživljavanje, odnosno ostanak u životu, mi danas pod ovim pojmom najčešće podrazumevamo finansijsko „preživljavanje” najčešće uslovljeno malim prihodima ili nedostatkom posla.“

(kraj prvog dela, nastavak u sledećem broju)

Marina Jablanov Stojanović