СЕР ЕРНСТ ГОМБРИХ Историчар уметности који је волео цртане филмове
Прошло је 110 година од рођења сер Ернста Гомбриха (1909-2001), једног из плејаде значајних истраживача ренесансе, а свакако једног од најистакнутијих историчара уметности модерне епохе.
Његовим одласком нестао је узоран научник с извесним одликама интелектуалног стила који је био доминатан између краја 19. века и Другог светског рата. Иако је сматран експертом за епоху ренесансе, његово „вертикално„ познавање ликовног стваралаштва, са могућношћу лаког прелажења из једне епохе у другу, дар је који су модерна времена потврдила као неопходну одлику сваког озбиљнијег историчара и критичара уметности.
Рођен је у Бечу 1909. године, где је стекао основно историјско-уметничко образовање. У његовом родном граду се захваљујући Јулиусу фон Шлосеру, последњих деценија 19. века почела стварати најутицајнија школа која ће до данас остати једна од кључних исходишта модерне историје и теорије уметности. Име и дело Ернста Криса, психоаналитичара и историчара уметности из редова Фројдових присталица, означиће друго важно Гомбрихово исходиште. Управо је Гомбрих био тај који је међу првима усклађивао Фројдову психоанализу и аналитичку методу интерпретације уметничког дела и стилова бечке школе.
На пусто острво понео би – музику!
Мада је цео живот провео међу сликама и несумњиво утицао и помогао у њиховом разумевању, није постао колекционар („никада нисам имао довољно новца за то, а и немам посесивни инстинкт„), наглашавајући како је идеалан модел за колекционарство управо музика - „не можете имати Бетовенову 9. симфонију, али можете снимак те музике„. Стога, на неизбежно питање коју би од уметничких форми изабрао да понесе на пусто острво, без дугог размишљања, одговарао је да то није ни једна од познатих слика или књига, већ једноставно музика („могао бих да преживим без слика, можда и без књига, али не и без Хајднових гудачких квартета„).
Напустивши Беч пре доласка нациста, долази у Лондон који од тада постаје његово трајно боравиште. Овде ће се приближити иконолошкој школи коју је у Немачкој утемељио Аби Варбург, а развили је Фриц Саксл и Ервин Панофски. Од 1936. почиње да ради на „Аби Варбург„ институту, где је од 1959. до одласка у пензију (1976) био је директор. Поред тога што му је обезбеђивао контакте са другим јеврејским интелектуалцима избеглицама, овај посао му није у почетку омогућавао да издржава породицу. Подстакнут изванредним успехом историје за децу, исти издавач предлаже му да настави са писањем, али да овога пута то буде историја уметности. У то време, на немачком језичком подручју било је пуно једнотомних књига о историји уметности, а у Енглеској је постојала само једна.
Упркос запањујућем успеху књиге “The Story оф Арт” (преведена на 33 језика и продата у више од шест милиона примерака), аутору је указивано на многе пропусте. Замерено му је да не говори о уметности садашњице („просто, понекад ствари и разумете, али још увек вам се не допадају„), да је сувише евроцентричан („Рембрант је супериорнији од уметности племенских заједница„), елитиста („не може свако да произведе ремек-дело, чак и по цену великог рада„), или да изоставља жене-сликаре. Насупрот нападима због своје уображености, снобизма, крутости, Гомбрих није крио фасцинираност разним формама популарне уметности (цртани филмови).
Отац семиотике уметности
У пуном смислу речи Гомбрих је сматран оцем и најважнијим представником семиотике уметности, који је извршио велики утицај на Умберта Ека, Ибера Дамиша и друге. Када је 2001. преминуо, сматрало се да је завршена епоха тројице великих истраживача ренесансне уметности - Бернарда Беренсона, Кенета Кларка и Ернста Гомбриха. До сада је у свету објављено двадесетак Гомбрихових наслова, а многа значајна дела овог студиозног истраживача постала су доступна и нашој читалачкој публици - “Уметност и њена историја” (“Нолит”, Београд 1980), “Уметност и илузија” (“Нолит”, 1984), “Сага о уметности” (“Лагуна”, Београд 2005), “Кратка историја света за младе” (“Геопоетика”, Београд 2007).
Основно поље његовог истраживања била је и остала уметност италијанске ренесансе. Будући да је формиран у Бечу, на преласку 19. у 20. век, Гомбрих није порицао извесну дозу предрасуда. Он је у својој кући у Лондону свесно неговао културу бечког литерарног салона и атмосферу просветитељског космополитизма, проводећи своје време између два света - „старог Беча његових родитеља и Лондона његових унука„. Настањен на Хемстеду, крају уметника, боема и салонске „кавијар” левице, у својим познијим годинама још увек се могао видети како сигурним ходом шета у сакоу од твида и патикама.
Последњих година његова мобилност све се више стишавала. Изложбу Сезана из 1996. обишао је у инвалидским колицима, али се интелектуално и даље није предавао. Често се оглашавао указујући на катастрофалну ситуацију у којој су се нашла многа уметничка дела која се убрајају у културну баштину човечанства. Читајући о фасцинантном броју посетилаца на изложбама Вермера, Сезана, Монеа, Гогена, Бројгела, етрурске уметности у Венецији, византијске у Њујорку - његовом задовољству није било краја, уверивши се да и међу младим људима постоји несмањено интересовање за уметничка дела ранијих епоха.
Синиша Ковачевић
