Dr Tomas Pečner o integrativnoj dijagnostici: Šta lice sve otkriva

Razlog njegovog dolaska u Srbiju je bila molba Nine Oničin, profesorove saradnice da pomogne mladom čoveku koji boluje od neizlečive bolesti zbog koje je smešten u starački dom. Naime, u Srbiji ne postoje bolnice za palijativnu negu (nega neizlečivih bolesnika) mladih. Želja profesora Pečnera je da takvu ustanovu otvori, baš u zemlji gde je rođen.

Rođen sam u Beogradu i tu sam se školovao. Tata koji je radio kao prevodilac u ambasadi Nemačke, nije hteo da idem u školu za decu diplomatskih službenika, nego sam išao u običnu osnovnu školu. Prvi školski dan nikada neću zaboraviti: svi smo bili u fiskulturnoj sali i decu su prozivali njihovi učitelji, kada su mene prozvali sve glave su se prema meni okrenule, jer moje prezime nije bilo na -ić. Tada sam se suočio s tim da sam raziličit i kada sam pitao oca „zašto je naše prezime na -er, a ne na -ić“ tata mi je rekao da to zato što smo mi Nemci. Bio sam šokiran, rekao sam da neću da budem Nemac, Nemci su zli, ja hoću da budem partizan!

Kako su vas deca prihvatila?

To je bilo vreme kada su bili veoma popularni partizanski filmovi i deca su me tukla. Dobijao sam batine bar jednom nedeljno... No, nije sve bilo ružno, bilo je puno toga lepog – topli međuljudski odnosi, drugarstvo... Nisam poneo gorčinu iz Beograda. Nisam se osećao kao Nemac, nego kao Jugosloven. Nikad nisam rekao mi Nemci ili kod nas u Nemačkoj, čak i kada sam tamo živeo. S druge strane kad sam ovde kažem mi, kod nas – jer se tako zaista i osećam.

Vaše školovanje nije išlo u pravcu medicine, zar ne?

Mi smo stanovali na Čukarici i naš stan je delio ulaz sa domom kulture. Tu sam se prvo igrao, gledao predstave... Bio sam opčinjen pozorištem. Kasnije sam i sam igrao u pozorištu, u filmovima koji su se tu snimali u kojima su igrala poznata imena kao Mija Aleksić, Pavle Vuisić, Čkalja... Stalno sam nešto hteo da radim u pozorištu, pravio sam scenarija i želeo sam da postanem režiser... Tati je bilo jasno da je mnogo teško upisati režiju na Akademiji, jer se primalo nekoliko studenata, a pritisak je bio velik. Smatrao je da bi bilo mnogo pametnije da imam neko zanimanje kojim mogu da prehranim porodicu, pa me je posavetovao da idem u arhitektonsku školu. Završio sam je, kao i višu građevinsku. Počeo da radim u pozorištu, preselio se u Nemačku i ubrzo otvorio firmu za bine i promocije koncerata u Nemačkoj: od bina za velike bendove do scene za kineski nacionalni cirkus.

Kako ste se našli u medicini?

Sve mi je dobro išlo, ali sam se razboleo. Dijagnostikovana mi je teška bolest, a ja sam želeo mog malog sina da učim da vozi bicikl, da pliva i nameravao da ostanem još dugo u životu... Shvatio sam da moram nešto da promenim i otišao na konsultacije kod čuvenog Mičija Kušija i prema njegovim savetima krenuo da se lečim hranom... Ovo što danas radim nije proizašlo samo iz teorije, nego sam to osetio na svojoj koži, znam da taj put nije lak, ali isto tako znam da deluje. Iz tog mog iskustva i želje da saznam kako sve to zaista funkcioniše rodila se ideja da upišem i završim medicinu. Specijalizirao sam makrobiotiku, a potom sam razvio interes za dijagnostiku. Krenuo sam da istražujem kako su nekad drevni lekari bez ikakve laboratorije donosili dijagnoze. Sakupio sam 480 raznih dijagnostičkih tehnika.

Kako je izgledalo to istraživanje?

Radili smo kliničke studije, imali smo 22 hiljade pacijenata koje smo proveli kroz taj sistem poređenja tradicionalnih dijagnostičkih metoda sa savremenim. Radili smo u oba pravca: deo ljudi je prvo dolazio kod nas, pa smo mi davali dijagnozu bez laboratorije, a potom su oni išli kod lekara koji su sve proveravali savremenim dijagnostičkim sredstvima i obrnuto. Na kraju, rezultati su se upoređivali i dijagnostika prema tradicionalnim metodama je imala 87 posto tačnosti, što je zavidan procenat.

Iz toga istraživanja se izrodila vaša metoda dijagnostike lica. Kolika je njena tačnost?

Nešto je niža, ali iz razloga što se stanje nekih organa na licu može očitavati tek za određeno vreme koje može biti i više godina. Da se razumemo, neke stvari se vide odmah, nekim stvarima treba nekoliko sati, nekima nekoliko dana, nekoliko meseci, a za određene promene trebalo bi sačekati nekoliko godina. Promena koja se vidi odmah je rumenilo lica kod povišene temperature.

Osim humanitarnog rada vi ste i jedan od pionira pokreta doktora klovnova. Da li biste nam nešto kazali o tome?

Smeh je najbolji lek. Poznati doktor klovn Peč Adams (o čijem životu je sniljen film) je to svojim radom samo potvrdio. Devedesetih se oformila nevelika organizacija doktora klovnova koja je delovala u Evropi i Americi među tom ekipom bio sam i ja. Jedan sam od pionira ovog pokreta i to je deo moje lekarske prakse kojom se ponosim, jer sam se osećao privilegovanim kada uspem da izmamim osmeh bolesnom detetu ili staroj osobi na umoru.

Ova organizacija se razgranala, delom zahvaljujući i meni, potom sam pre nekih desetak godina otvorio Institut u Berlinu gde se zainteresovani spremaju da postanu doktori klovnovi. Pozvao sam najbolje u tom poslu kao Majkla Kristijansena, Bernija Vorena da budu predavači. Program je takav da obuka traje 1.200 sati, a od toga je 500 sati praktičnog rada.

Da li i koliko osmeh i smeh može zaista da bude lek?

Znamo šta se dešava kada se čovek smeje: počinje lučenje tzv. hormona sreće koji blagotvorno utiču na ceo organizam, ali mene je interesovalo šta je okidač. Deo mog istraživanja bio je usmeren da otkrijem zašto je smeh najbolji lek. Ono što smo u istraživanjima otkrili je da timusna žlezda reaguje na poziciju naših mišića lica dok se smejemo. Tako da one osobe koje stavljaju botoks kako bi izgledale lepe i mlade, izgube radost, jer ne mogu više da se smeju. Ukoliko nežno lupkate po grudnoj žlezdi takođe ćete je aktivirati. Naše telo je pametno samo ga treba slušati, otkrio nam je prof. dr Tomas Pečner.

Kakva je praktična primena ove metode?

Vrlo je korisna u praksi, jer jedan lekar može da dobije mnogo podataka o pacijentu odmah, bez bilo kakve laboratorije ili ultrazvuka, rentgena... Tim ne potcenjujem rezultate tih pretraga, jer nam one daju dodatan uvid u stanje pacijenta. No, imati samo rezultate pregleda krvi, ne znači da je osoba zdrava. Ako je neko masovni ubica, a ima odlične rezultate krvi, da li je ta osoba zdrava? To nas dovodi do stava da je važno sagledati i čoveka kompletno: mentalno, emotivno, uzeti u obzir i duhovne elemente... Uzrok bolesti često nije fizički, nego mentalno-duhovno-emotivni i kada se tu čovek izbalansira, bolest nestaje.

Šta može da se pročita s lica?

Mnogo toga, od embrionalnog razvoja do genetike. Važno da možemo lako da utvrdimo, ukoliko postoje neke nasledne bolesti u porodici čiju je genetiku nasledio pacijent i kolika je mogućnost da i on oboli. Napomenuo bih da je mali broj bolesti u suštini genetski, ostalo se smatra naučenim: ili se osoba na pogrešni način hrani, ili na pogrešni način živi. Ako je baka imala neku bolest, pa se to ponovilo kod majke i ćerke, upitajte se ko je mamu učio da kuva, a ko ćerku – one su same sebe godinama opterećivale istim supstancama, što je na kraju rezultiralo bolešću.

Još je Hipokrat rekao da hrana može da bude i otrov i lek. Koliko izbor hrane učestvuje u našem zdravlju?

U ogromnom procentu. Hrana je naše gorivo. Ishrana menja strukturu naših organa, a samim tim i menja tok hormona, a to menja naše ponašanje. Vi hranom možete da pravite agresivce ili depresivce! Velika je šteta što se ne uči u školi kako da održavate svoje telo u ravnoteži i dobrom zdravlju... Problem je što se ljudi često hrane lošom hranom koja prouzrokuje zatvor, a kod tog problema je duže zadržavanje štetnih materija iz hrane kao što su konzervansi, veštački zaslađivači, čak hemikalije... Dešava se da unosimo čak do 25 miligrama tih supstanici, a telo može da očisti 5 do 7!

Šta se dešava sa ostatkom?

Ostatatak može da stvori ciste, šlajm, različite fibroide, može da prouzrokuje pomeranja tkiva, skuplja vodu u organizmu, imitira hormone pa tako izaziva hormonalne poremećaje, opadanje kose... Napomenuo bih da dugotrajna kontracepcija (u vidu flastera) koja dovodi do toga da mlada žena nema menstruaciju po godinu dana, nije dobra, jer i mesečni ciklus žene je svojevrsan sistem čišćenja organizma – zato i nastupa problem u klimakterijumu, kada nastaje menopauza, pa telo mora samo da sagori te štetne sastojke: podiže znojenje, temperaturu – pa žene imaju valunge... To je sistem odbrane tela da bi se koliko-toliko zaštitilo... Ne bi ga olako trebalo odbaciti.

Koji je vaš savet za dobro zdravlje?

Ne može se voditi računa samo o jednom aspektu, teško je odvojiti, jer sve se prožima: treba voditi računa o telesnom zdravlju, o mentalnom i emotivnom. Ni duhovni apekt nije nevažan, dobro je meditirati, ne mora to biti neka posebna meditacija u specijalnim uslovima. Neka to bude navika da se svako veče setimo kako smo proveli dan, da se zahvalimo za sve lepo što nam se desilo pre nego što zaspimo. Takođe, da ujutru kada otvorimo oči prvo budemo zahvalni što smo se probudili, da razmislimo šta ćemo danas lepo da uradimo i kome ćemo da pomognemo, koga ćemo usrećiti, kome ćemo izazvati osmeh.

Marina Jablanov Stojanović