ROMAN „GOROLOM” Osveta Dušanovog viteza zatočnika
Aleksandar Tešić (1961) ponajpre je znan čitalačkoj publici po serijalu romana „Kosingas” koji je jedan od temelja uzdizanja talasa domaće epske fantastike kome prisustvujemo poslednjih godina.
Mada se oslanja i na svetska iskustva ovog žanra u pitanju je literatura koja se prevashodno bazira kako na istoriji srednjevekovne srpske država tako i na mitskim kazivanjima i predanjima tog doba odnosno kasnijih vremena. Na serijal „Kosingas“ nadovezuje se serija romana o Milošu Obiliću a nit se, sudeći po nekim od junaka, nastavlja i u romanu „Gorolom“(„Strahor“ 2018.) koji se može iščitavati kao samostalno delo ili kao eventualni začetak novog serijala. No, ovaj roman nije vezan za iskustva fantastičkih žanrova jer funkcioniše „samo“ na nivoima realnosti te je bliži tradiciji istorijsko-avanturističkih dela kakvih je u srpskoj literaturi itekako bilo (mada ne i u poslednjim decenijama XX veka). Možda je Tešićevo delo nagoveštaj povratka na književnu scenu i ove tematike.
Gorolom iz naslova punim imenom je Goroje Gorolom, omiljeni vitez zatočnik cara Dušana Silnog koji, u jesen 1358. godine, u sedam dana razrešava dugove iz svoje prošlosti. Mada je jedan od najpoznatijih zatočnika, proslavljen u mnogim megdanima i ratovima u svojoj i, kao plaćenik, u tuđim zemljama, Goroje u sebi nosi težak žig: zbog nemaštine majka je njegovu sestru i njega prodala u roblje pa su dopali šaka bestijalnog Vragoča Mrkobrada, gospodara Zlostupa gde je sestra, posle bezbroj najstrašnijih muka, skončala živa uzidana, na predlog popa Dragolja, u temelje crkve dok je Goroje pobegao (izgubivši tada i voljenu devojku). Gorolomova namera da se osveti, međutim, samo je još jedna od mnogih niti koje se zapliću u ta neizvesna vremena nastala dve godine posle smrti Dušana Silnog. Jer Mrkobrade kuju zaveru kako bi ubistvima i ženidbama (na ime otkupa krvi) proširili svoju moć na štetu suseda. Centralna državna vlast nesigurna je i spora sred teško prohodnih gora u kojima se laka pada u zasedu i gube glave. Ipak, sve će se niti konačno zaplesti u klupko viteškog turnira u Zloslutu gde časni vitezovi izazivaju jedni druge kako bi stekli večnu slavu.
U sedam poglavlja-dana prepliću se prošlost i sadašnjost, sećanja i tekući događaji, spletke i zavere, veselja u krčama i podmukla ubistva, padanja u tamnice i spektakularna bekstva, pogodbeni ljudski i fatalni božiji sudovi te borbe na život i smrt. Mada je priča brza i uzbudljiva pisac spretno dozira tenzije i ne dozvoljava da se knjiga svede na vratolomnu akciju već, u maniru koji je koristio i u ranijim delima, preciznim opisima i digresijama oslikava široku društvenu pozadinu događaja što doprinosi uverljivosti priče i izdiže je iznad puke avanture. Literatura koja je pobrojana na kraju knjige a koju je Tešić koristio i konsultovao zalog je istorijske verodostojnosti itekako potrebne u ovakvim delima. Na „materijalnu utemeljenost“ nadovezuje se i spretno korišćenje arhaične terminologije odnosno fraza koje dijalozima i opisima daju dubinu kazivanju. Zanimljiv detalj je i obeležavanje poglavlja staroslovenskim brojevima. Sveukupno, panorama ondašnjih vremena spaja gotovo životinjsku bedu seljaka sa bahatošću velikaša, žrtvovanja u ime opstanka golog života, oholost i surovost, srebroljublje i izopačenost velikaša i njihovih poslužnika kojima se suprotstavlja retka čast i poštenje i, još ređa, produhovljenost. Otuda su zatočnici, uprkos sopstvenoj narcističkoj samoljubivosti, još svetliji spram onih koji se, uprkos bogatstvu, nisu izdigli iznad sopstvenih zverskih nagona. A gesla zatočenika „ukaljan obraz krvlju se spira“ i „glava za glavu, obraz ni za glavu“ vrhunska su moralna načela življenja u tim „smutnim vremenima“.
Rečju, „Golorom“ Aleksandra Tešića na svojim stranicama spaja uzbudljivu vitešku avanturu, istorijske činjenice i etičke principe u priču koja uspešno drži čitalačku pažnju sve do očekivane i zaslužene katarze.
Ilija Bakić
