Pozorišna kritika: „Til Ojlenšpigel – o proseravanju” u Ujvideki sinhazu
Avanture barona Minhauzena, po tekstovima Rudolfa Eriha Raspea, junaci Marka Tvena i filozofija proseravanja (bullshit) Harija Frankfurta, poslužile su Dejanu Prćiću kao dodatno štivo da dramaturški uobliči predstavu „Til Ojlenšpigel – o proseravanju“, koju je u Novosadskom pozorištu/ Uvideki sinhaz režirala Tara Manić.
Kome naslov nije jasan, ima podnaslov. A moglo bi se reći i obrnuto. O čemu je i „zašto“ predstava?
Til Ojlenšpigel je, za one koji nisu proučavali nemačku književnost (a i autor ovog teksta se morao dodatno uputiti), lik iz priča nalik onim Marina Držića ili Miroslava Krleže. Pomet ili Kerempuh. Lik iz naroda, legenda, koja je ljudima nazbilj olakšavala suživot sa ljudima nahvao. Dakako, lik koji svoju genezu ima i u komediji del arte, nekad slepstiku, kempu, danas trešu. Dakle, lakrdijaš od ekskluzivnog moralnog integriteta. Minhauzen je, dakako, lažov. Lažovčina. A kad se svemu dodaju socijalne dimenzije obrisa dela Marka Tvena i filozofske Harija Frankfurta koji (klasičniji filozofi bi rekli ’u štivu za plažu’) razotkriva laž kao modus vivendi savremenog čoveka, dalo bi se zaključiti – zanimljiva, potenetna satirička građa. I jeste, ali ne u novoj predstavi Novosadskog pozorišta.
„Til Ojlenšpigel – o proseravanju“ ima formu lakrdije, ima muziku iz plejbeka, kostim vredan nekolicine pažljivih pogleda, glumce koji zdušno igraju i ljude i životinje, ali ono za čim vapi, u praznini ponavljanja, gomile događaja u kojem se od drveća ne vidi šuma, niti od šume drveće, jeste neka bitnija razrada osnovne (promašene) ideje – bez laži, preuveličavanja, izmišljanja, nema stvarnog identiteta, nema uzbuđenja, nema relacija, nema ničega. Džabe radnju otvara parodija progona iz raja, džabe se svi smenjuju u ulozi Tila, džabe se završava pričom o povratku sa Meseca, kad ništa ni sa čim blage veze nema.
Sve što ozbiljan gledalac u ovoj predstavi, svojevrsnoj verziji Guliverovih putovanja, može da pohvata, jeste to da nije dovoljno mali (mlad) ili veliki (star) da bi shvatio u čemu je caka. Zašto mu se iz scene u scenu događa da ne može da sastavi ni početak ni kraj i da, uz svu lepršavu kreativnost autorskog tima, ne može da uživa u pustim stilskim bravurama. Da se, bar, nasmeje od srca?
I da, bullshit ima adekvatniji prevod...
Igor Burić