„Božji ljudi“ Bore Stankovića u Vranjanskom pozorištu

“Božji ljudi” naziv je predstave rađene po zbirci pripovedaka Bore Stankovića (dramaturškinja Milica Kostić), u režiji Nataše Radulović. Samo ime simboličan je naziv za one koji, sem Bogu, nemaju bog zna čemu da se nadaju na ovom svetu. Raštrkani u Borinoj pripovedačkoj magiji, između ljubavnika koji bi da se uzmu, preko onih već u braku, a nemaju zajedničkog puta, do onih usamljenih, koji nisu, niti će, igde da odu, raštrkani su i u novijoj vranjskoj predstavi. Ali, na drugačiji način, otelotvoreni kako to scenske konvencije nalažu. Na žalost, ne tako bujno simbolički i semiotički bogati, ako bi i ovde, kao kod Bore Stankovića, rečnikom kontrapunktirali njihovo siromaštvo.

Likovi iz “Božjih ljudi”, takozvani božjaci, i nisu baš “na ovom svetu”. U predstavi još jače i više, zbog rešenja scenskog prostora sa krstačama (scenografija rediteljke), ironično glamurozno “opšivenih” led diodicama (“svećicama za jelke”), oni žive, životare, na groblju. Još tačnije, potcrtanije, na grobljanskoj kapiji, ulazu/ izlazu, gde se odvijaju sve scene. Dok su živi, svi akteri su tu, “na gomili”. Glumci Jelena Filipović, Bojan Jovanović, Tamara Stošić, Nenad Nedeljković, Milena Stošić, Marko Petričević, Aleksandar Mihajlović, Dragan Živković, Radmila Đorđević, osim što čine jedinstvenu grupu nesretnika, čine i jedan raštimani orkestar koji osim što daje

muzičku podlogu predstavi (kompozitorka Ana Krstajić), pravi i posebno jezovitu atmosferu. Kako koji umire, tako i nestaje (i sa scene).

Dramaturški rezovi, fragmentarnost, songovi, dinamizuju radnju, s tom primedbom da u predstavi zapravo nema takozvanih dinamičkih talasa. Pauza i repeticija su dominante, i to ne baš kao (poželjne) stilske figure. Ne zato što je reč o (dobro) poznatoj prozi, ne zato što sudbine ljudi koje vidite u ritama (kostimografkinja Ivana Mladenović), u stanju da se bore, pa i otimaju za koricu kruha, dukat, krov ili kolevku, deluju već rešeno, nego zato što rediteljka iznova i iznova “priča njihovu priču” (“prepričava”), sugeriše jedno te isto, a glumci to dosledno prate - psihološki realizam, koji ne oslobađa sve damare naizgled začudne, a pobedonosne volje za život, za ljubav, za slobodu, za rad, za rađanje, pa i smrt. Motive koji su tu, u delu, pa i u predstavi, samo zatomljeni prostom podelom. Drugim rečima, ne deluje dovoljno ubedljivo da “njihovo je carstvo nebesko”. 

I da ne bude zabune, božjaci ovde imaju veze sa religijom samo utoliko što se suočavaju sa pravom ovozemaljskom bedom, dakle socijalnom tematikom. Što se uglavnom na svoju štetu sukobljavaju sa likovima kao što su nasilni gazda, osioni čorbayija, srebroljubivi sveštenik, muž pijanac... Utoliko je gore što se od sile ilustracija bede ne vidi toliko to da je sve to što nije njihovo, a teško im je ili teže dostupno, pepeo, prašina; koliko se vidi da im je patnja kao sudbina.

        Igor Burić