Jakim Vinaji (32): U Vojvodini su manjine priznate i poštovane

Inače je novinar „Ku Media”, a i dopisnik rusinske redakcije Trećeg programa Radija Novi Sad. Na mlade apeluje da razmišljaju svojom glavom i da, ukoliko žele da žive u uređenom društvu, moraju da budu što aktivniji u toj priči. A ovaj intervju smo započeli na vrlo interesantan i neočekivan način...

- Evo me kod kuće i ne bi mi verovala šta radim, sve i da ti kažem - odgovara misteriozni Jakim.

Ali, to me trenutno najviše i zanima...

- Je l’? PEGLAM! Slušam „Blink” i peglam...

Ti baš razbijaš predrasude da muškarci ne rade kućne poslove.

- Mrzi me da redovno slažem majice, onda ih sve nabacam i kad više nemam ni gde da sednem, ni šta da obučem, onda jedan ceo dan odvojim da sve to pospremim.

A naročito je važno da imaš šta da obučeš sad kad si postao „važan lik” u Nacionalnom savetu Rusina.

- Važan lik? Opaaa... Ma, samo sam postao član pre mesec dana.

Super, čestitam. Eto meni povoda da predstavim mlade Rusine, a naročito one koji peglaju...

- Ne moraš baš da pišeš da peglam...

Zašto? Hoćeš li ti da se ženiš ili ne?!

- Hoću, ali neću da moja žena zna da ja sve znam da radim. Šta će, onda, ona da radi?

Ipak ne razbijaš toliko predrasude kao što sam mislila. Ali, šalu na stranu... Otkud ti u Savetu?

- Uvek je mene to interesovalo. Pre nego što sam ušao u Savet, bio sam član radnog tela za omladinu Nacionalnog saveta Rusina. Uvek me je zanimalo čime se ta institucija bavi i dok sam bio u radnom telu, to mi je bila priprema. Pravio sam i sadržaje za mlade, dešavanja i slične aktivnosti.

Onda si odrastao, postao velik i zaslužio da postaneš deo velikog Saveta.

- Tako je! Sad sam najmanji u velikoj priči. Trenutni planovi su mi da plivam u brlogu od politike ali ne želim da imam dodirnih tačaka sa njom, naročito jer radim kao novinar i ne želim da budem upleten u politiku. Kao člana Nacionalnog saveta zanima me moja zajednica, interesuje me na koji način mogu da pomognem, imam neke ideje i planove, e sad, videćemo...

Hoćeš da nam otkriješ neke?

- Plan mi je da oformimo rusinski radio. To bi bio projekat nekomercijalnog karaktera, a celodnevni program bi bio na rusinskom jeziku i bio bi strimovan preko interneta. To je nekad postojalo, ali je zbog određenih razloga propalo. Ljudi su navikli na taj radio i naročito stariji bi voleli da se vrati taj program. Najviše bih voleo da mogu to da sprovedem.

Budući da si do skoro radio s mladima, šta si zapazio - koji su najveći problemi mladih Rusina?

- Moje lično mišljenje je da se ne razlikuju od ostalih mladih u Srbiji. Želeli bi da neke stvari budu bolje, ali stalno nešto čekaju i nešto im fali. Žele da rade, žele da učestvuju, ali retko kad se nađe neko ko pokreće. Svi pričaju, ali im fali da urade nešto konkretno. Koliko sam shvatio, nedostaje im inicijative.

A na koji način možeš sebe da predstaviš, osim kao muškarca koji povremeno pegla?

- Ja se ne uklapam u svakodnevni život. Volim da pričam o stvarima koje mogu da naučim, ne zanimaju me svakodnevne teme kojima nas bombarduju i imam tu moć da se isključim iz onoga što me ne interesuje. Ne želim da trošim svoje vreme na nešto što ne vodi ničemu, jer je vreme nešto najdragocenije što imam.

Koliko su mladi generalno osvešćeni na takav način?

- Mislim da većina ide linijom manjeg otpora. Lakše je kad se ukalopiš i stopiš s masom, a kad kažeš da misliš drugačije, odbacuju te. Nemamo tu kulturu da saslušamo i razmislimo, nego imamo stav „ili si s nama ili apsolutno protiv nas”. Nema sredine, zato nam i fali demokratija. Ne pričamo toliko jedni s drugima, a i kad pričamo, ne želimo da čujemo šta nam sagovornik kaže.

Fale nam tolerancija i empatija. Baš u tom smislu, kakva je situacija kada pričamo o nacionalnim manjinama u Vojvodini? Koliko smo tolerantni jedni prema drugima u tom smislu?

- Mislim da je situacija dobra, realno. U Vojvodini su manjine priznate i poštovane. Mislim da niko nije stigmatizovan.