Јаким Винаји (32): У Војводини су мањине признате и поштоване

Иначе је новинар „Ку Медиа”, а и дописник русинске редакције Трећег програма Радија Нови Сад. На младе апелује да размишљају својом главом и да, уколико желе да живе у уређеном друштву, морају да буду што активнији у тој причи. А овај интервју смо започели на врло интересантан и неочекиван начин...

- Ево ме код куће и не би ми веровала шта радим, све и да ти кажем - одговара мистериозни Јаким.

Али, то ме тренутно највише и занима...

- Је л’? ПЕГЛАМ! Слушам „Блинк” и пеглам...

Ти баш разбијаш предрасуде да мушкарци не раде кућне послове.

- Мрзи ме да редовно слажем мајице, онда их све набацам и кад више немам ни где да седнем, ни шта да обучем, онда један цео дан одвојим да све то поспремим.

А нарочито је важно да имаш шта да обучеш сад кад си постао „важан лик” у Националном савету Русина.

- Важан лик? Опааа... Ма, само сам постао члан пре месец дана.

Супер, честитам. Ето мени повода да представим младе Русине, а нарочито оне који пеглају...

- Не мораш баш да пишеш да пеглам...

Зашто? Хоћеш ли ти да се жениш или не?!

- Хоћу, али нећу да моја жена зна да ја све знам да радим. Шта ће, онда, она да ради?

Ипак не разбијаш толико предрасуде као што сам мислила. Али, шалу на страну... Откуд ти у Савету?

- Увек је мене то интересовало. Пре него што сам ушао у Савет, био сам члан радног тела за омладину Националног савета Русина. Увек ме је занимало чиме се та институција бави и док сам био у радном телу, то ми је била припрема. Правио сам и садржаје за младе, дешавања и сличне активности.

Онда си одрастао, постао велик и заслужио да постанеш део великог Савета.

- Тако је! Сад сам најмањи у великој причи. Тренутни планови су ми да пливам у брлогу од политике али не желим да имам додирних тачака са њом, нарочито јер радим као новинар и не желим да будем уплетен у политику. Као члана Националног савета занима ме моја заједница, интересује ме на који начин могу да помогнем, имам неке идеје и планове, е сад, видећемо...

Хоћеш да нам откријеш неке?

- План ми је да оформимо русински радио. То би био пројекат некомерцијалног карактера, а целодневни програм би био на русинском језику и био би стримован преко интернета. То је некад постојало, али је због одређених разлога пропало. Људи су навикли на тај радио и нарочито старији би волели да се врати тај програм. Највише бих волео да могу то да спроведем.

Будући да си до скоро радио с младима, шта си запазио - који су највећи проблеми младих Русина?

- Моје лично мишљење је да се не разликују од осталих младих у Србији. Желели би да неке ствари буду боље, али стално нешто чекају и нешто им фали. Желе да раде, желе да учествују, али ретко кад се нађе неко ко покреће. Сви причају, али им фали да ураде нешто конкретно. Колико сам схватио, недостаје им иницијативе.

А на који начин можеш себе да представиш, осим као мушкарца који повремено пегла?

- Ја се не уклапам у свакодневни живот. Волим да причам о стварима које могу да научим, не занимају ме свакодневне теме којима нас бомбардују и имам ту моћ да се искључим из онога што ме не интересује. Не желим да трошим своје време на нешто што не води ничему, јер је време нешто најдрагоценије што имам.

Колико су млади генерално освешћени на такав начин?

- Мислим да већина иде линијом мањег отпора. Лакше је кад се укалопиш и стопиш с масом, а кад кажеш да мислиш другачије, одбацују те. Немамо ту културу да саслушамо и размислимо, него имамо став „или си с нама или апсолутно против нас”. Нема средине, зато нам и фали демократија. Не причамо толико једни с другима, а и кад причамо, не желимо да чујемо шта нам саговорник каже.

Фале нам толеранција и емпатија. Баш у том смислу, каква је ситуација када причамо о националним мањинама у Војводини? Колико смо толерантни једни према другима у том смислу?

- Мислим да је ситуација добра, реално. У Војводини су мањине признате и поштоване. Мислим да нико није стигматизован.