INTERVJU Milan Kovačević, glumac

Ono što je manje poznato je da se Kovačević okušao i kao reditelj, čak je bio u užem izboru da upiše režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

- Svi su mi rekli da imam dobro oko za reditelja – kaže u razgovoru. Sada je ipak miran u glumačkim vodama, stekavši sigurnost kroz rad sa brojnim istaknutim rediteljima, kao što su Kokan Mladenović, Anđelka Nikolić, Nikita Milivojević, Nikola Zavišić...

Kako vam se čini Antigona, ali ne ona sa akademije, nego nova?

- Stvarno zanimljiva. Dobro je to dramaturški obrađeno, sa neverovatnom konotacijom da se radnja odvija u Srbiji, 1918. godine. Još nemam utisak kakva će biti predstava u celini. Kad me zvao Milan Nešković, radio sam sa Miroslavom Močilovićem „Smrdljivu bajku“, pa sam malo kasnije ušao u proces. Tiresija kao prorok posle rata 1918. govori srpskom generalu da će jednog dana zajedničkom zemljom vladati čovek koji se borio na suprotnoj strani, da će se ta država raspasti u krvavom ratu... Gledao sam probe i baš dobro izgledaju, sviđa mi se kako to sve izgleda, biće led rasvete, videa... Malo sam se plašio „crtanja“ i prsta u oko.

Kad pogledate malo unazad ove sezone, tu su uloge u predstavama „Veštice iz Salema“ i pomenutoj „Smrdljivoj bajci“... 

- Zadovoljan sam ljudima sa kojima sam radio. Nikita Milivojević je perfekcionista, ali već sam i ranije primetio, što veći reditelj, kao kod mojih kolega glumaca, manje je zao. Uopšte nije gadljiv na predloge. S Momčilovićem je sve bilo drugačije. Kao filmski reditelj, sve hoće da vidi iz deset uglova. Mi kao glumci tražili smo kako da se uklopimo u to. Uostalom, kao i uvek.

Možete li okarakterisati vaš pristup glumi?

- Imam pomalo idealistički pristup. Nekad sam bio pun gorčine. Mislim da glumce ne bi trebalo primati u stalni angažman pre tridesetih. Do tada mogu da se isprobaju, ne bi ih bolela ona stvar nakon što se zaposle. Pola bi ih odustalo, a iskristalisalo bi se ko je stvarno za to. Ja sam radio svuda pre nego što sam se zaposlio za stalno u Srpskom narodnom pozorištu.

I svašta. Probali ste se u različitim stilovima i žanrovima! Koja je vaša šolja čaja, kad je reč o pozorišnoj igri?

- Kod Sonje Vukićević, u „Rodoljupcima“, ovde u Srpskom narodnom pozorištu, mogao sam da radim i špagu (smeh). Kao klinac sam se još više ložio. Mene samo zanima, a to se ne potrefi uvek, da bude iskreno. Čak i kad se ne slažem sa rediteljskom koncepcijom, pokušavam da se ubacim u kod. Neke se kolege sakrivaju, gledaju da odrade. Mislim da se to iz publike najviše vidi, to foliranje. Ja kad igram – igram! Mogu nekome da se ne sviđam kao glumac, ali sam u tome do kraja. Kad me nešto stvarno ne zanima, izađem iz predstave. Kod Anđelke Nikolić, koju obožavam, svašta sam radio. U „Nasrtajima na njen život“, za jednu scenu smo izvlačili papiriće pre svake predstave ko će šta da igra. Meni je to genijalno. A ne režira koliko bi trebalo. U Čehovljevom „Ivanovu“ Peđe Štrpca, ljudi su dolazili više puta da vide sve...

Predstavu „Na Drini ćuprija“ ste premijerno izveli neposredno nakon smrtnog slučaja u najbližoj porodici?

- To je moja privatna stvar. Umrla mi je mama. Pre toga je kašljala mesecima, pušila je... Uvek kad igramo „Drinu“, negde na pola predstave, dođe mi... Kokan Mladenović je super opušten, otvoren i vredan reditelj. 

Šta bi ste voleli da kažete, a nije bilo pitanje?

- Sve u životu ide kako treba da ide. Dok si mlađi, bude ti krivo zašto se nešto desilo tako kako se desilo. Preskočile su me neke nagrade, u Beogradu sam uvek bio cenjeniji nego ovde... Poručio bih mladim kolegama da se ne sekiraju kad ne ide, da ne pljuju druge, što sam i ja radio. Kad sazrevaš, naučiš da nisi baš sve znao i da si bio šupalj. Opustiš se, zaboraviš na sceni da se pitaš gde ću ruku, a gde nogu.

  Igor Burić