ИНТЕРВЈУ Милан Ковачевић, глумац

Оно што је мање познато је да се Ковачевић окушао и као редитељ, чак је био у ужем избору да упише режију на Факултету драмских уметности у Београду.

- Сви су ми рекли да имам добро око за редитеља – каже у разговору. Сада је ипак миран у глумачким водама, стекавши сигурност кроз рад са бројним истакнутим редитељима, као што су Кокан Младеновић, Анђелка Николић, Никита Миливојевић, Никола Завишић...

Како вам се чини Антигона, али не она са академије, него нова?

- Стварно занимљива. Добро је то драматуршки обрађено, са невероватном конотацијом да се радња одвија у Србији, 1918. године. Још немам утисак каква ће бити представа у целини. Кад ме звао Милан Нешковић, радио сам са Мирославом Мочиловићем „Смрдљиву бајку“, па сам мало касније ушао у процес. Тиресија као пророк после рата 1918. говори српском генералу да ће једног дана заједничком земљом владати човек који се борио на супротној страни, да ће се та држава распасти у крвавом рату... Гледао сам пробе и баш добро изгледају, свиђа ми се како то све изгледа, биће лед расвете, видеа... Мало сам се плашио „цртања“ и прста у око.

Кад погледате мало уназад ове сезоне, ту су улоге у представама „Вештице из Салема“ и поменутој „Смрдљивој бајци“... 

- Задовољан сам људима са којима сам радио. Никита Миливојевић је перфекциониста, али већ сам и раније приметио, што већи редитељ, као код мојих колега глумаца, мање је зао. Уопште није гадљив на предлоге. С Момчиловићем је све било другачије. Као филмски редитељ, све хоће да види из десет углова. Ми као глумци тражили смо како да се уклопимо у то. Уосталом, као и увек.

Можете ли окарактерисати ваш приступ глуми?

- Имам помало идеалистички приступ. Некад сам био пун горчине. Мислим да глумце не би требало примати у стални ангажман пре тридесетих. До тада могу да се испробају, не би их болела она ствар након што се запосле. Пола би их одустало, а искристалисало би се ко је стварно за то. Ја сам радио свуда пре него што сам се запослио за стално у Српском народном позоришту.

И свашта. Пробали сте се у различитим стиловима и жанровима! Која је ваша шоља чаја, кад је реч о позоришној игри?

- Код Соње Вукићевић, у „Родољупцима“, овде у Српском народном позоришту, могао сам да радим и шпагу (смех). Као клинац сам се још више ложио. Мене само занима, а то се не потрефи увек, да буде искрено. Чак и кад се не слажем са редитељском концепцијом, покушавам да се убацим у код. Неке се колеге сакривају, гледају да одраде. Мислим да се то из публике највише види, то фолирање. Ја кад играм – играм! Могу некоме да се не свиђам као глумац, али сам у томе до краја. Кад ме нешто стварно не занима, изађем из представе. Код Анђелке Николић, коју обожавам, свашта сам радио. У „Насртајима на њен живот“, за једну сцену смо извлачили папириће пре сваке представе ко ће шта да игра. Мени је то генијално. А не режира колико би требало. У Чеховљевом „Иванову“ Пеђе Штрпца, људи су долазили више пута да виде све...

Представу „На Дрини ћуприја“ сте премијерно извели непосредно након смртног случаја у најближој породици?

- То је моја приватна ствар. Умрла ми је мама. Пре тога је кашљала месецима, пушила је... Увек кад играмо „Дрину“, негде на пола представе, дође ми... Кокан Младеновић је супер опуштен, отворен и вредан редитељ. 

Шта би сте волели да кажете, а није било питање?

- Све у животу иде како треба да иде. Док си млађи, буде ти криво зашто се нешто десило тако како се десило. Прескочиле су ме неке награде, у Београду сам увек био цењенији него овде... Поручио бих младим колегама да се не секирају кад не иде, да не пљују друге, што сам и ја радио. Кад сазреваш, научиш да ниси баш све знао и да си био шупаљ. Опустиш се, заборавиш на сцени да се питаш где ћу руку, а где ногу.

  Игор Бурић