Vasiliju Mokranjcu u čast

I naš kompozitor i pijanista Vasilije Mokranjac uspeo je da se duhom uznese do naših dana i najbolji dokaz za to je i ovaj prvi Festival njemu u čast, koji su organizovali njegova kćerka, arhitekta Aleksandra Mokranjac, uz zdušnu pomoć saradnika na čijem je čelu pijanista Ratimir Martinović, redovni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. U tri dana – koliko je Festival trajao – oni su učinili da se osećamo doista praznično – jer „veliki duhovi i jesu praznici u kalendaru istorije čovečanstva“ – kako je tvrdio književnik Božidar Knežević.

Prve večeri predstavilo se šestoro studenata iz Beograda, Novog Sada i Niša, interpretirajući njegovu klavirsku muziku (Olga Petrović, Tijana Cerović, Ksenija Veljović, Milica Zakić, Katarina Mančić i Kosta Knežević). Svaki od njih imao je sasvim lični odnos prema Mokranjčevom opusu, što se najbolje osetilo slušanjem istih dela („Šest igara“ su izvele tri pijanistkinje) a i koliko su veliki dometi naše klavirske pedagogije. Svi su svirali napamet u Galeriji SANU, u okruženju slika Marka Čelebonovića, čija je tamna gama „mrtvih priroda“ sasvim odgovarala nesunčanim muzičkim vizijama Vasilija Mokranjca.

Druge večeri odvijao se u Kulturnom centru „Okrugli sto“ na temu Mokranjčevog stvaralaštva. Pročitana su razmišljanja akademika Dimitrija Stefanovića („Tragao je za nedokučivim“), akademika Dejana Despića („Muzika je bila njegova prava reč“), akademika Svetislava Božića („Raskošno je uronio u najdublje pore srpskog naroda... on je zlatousti predvodnik vrlina“), Svetlane Maksimović („Misticizam je imao znatan ođek u njegovom misaonom i stvaralačkom svetu“), Ivane Medić („Klavirski opus Vasilija Mokranjca je nešto najbolje što mi imamo u klavirskoj muzici“)... čule su se i reči Nadežde Mosusove, Katarine Tomašević, Melite Milin...

Treće večeri festivala u Skupštini grada dodeljene su nagrade mladim pijanistima: troje studenata su školovani u Novom Sadu (Tijana Cerović dobila je treću nagradu, Kosta Knežević – drugu, a prvu su podelile Ksenija Veljović i - jedina studentkinja master studija iz Beograda - Milica Zakić. Slušali smo najlepša Mokranjčeva klavirska i kamerna dela. Sandra Belić i Ljiljana Vukelja izvele su diskretno obojenu primesama folklornog melosa „Staru pesmu i igru“, a Miroslav Pavlović i Biljana Gorunović dvostavačnu Sonatu u ge-molu. Naši najeminentniji pijanisti današnjice predstavili su deo njegovog klavirskog opusa: Vedrana Subotić je odsvirala prve četiri (od sedam) etide gde je u poslednjoj koristio citat pesme „Moj se dragi na put sprema“ iz Pete rukoveti Stevana Mokranjca; Vladimir Gligorić je uronio u meditativno-prefinjene  „Pet preludijuma“, a Jelena Đajić Levajac je izvanredno saosećala sa njegovim harmonski specifičnim „Fragmentima“,

Ivana Medić je sadržajno bogato i raznovrsno izložila „Šest igara“, Ratimir Martinović je u ogromnom paroksističkom naboju emocija predstavio svitu-poemu „Intime“, a Rita Kinka, koja je još kao studentkinja nagrađena za najbolje tumačenje „Ođeka“ na Međunarodnom takmičenju Muzičke omladine ponovo je sada, još kreativnije i rečitije ođeknula Mokranjčevim klavirom i bolom u svom bogatstvu i sopstvenih i kompozitorovih emocija od najrafiniranijih tonskih boja do vehementnih uzleta postižući gotovo orguljsku i orkestarsku sonornost. Libanski mislilac i esejista iz prvih decenija prošlog veka Kahlil Gibran smatrao je da „svetlost zvezda koje su se davno ugasile još uvek dopire do nas. Tako je i sa velikim ljudima koji su umrli pre mnogo vekova, a mi još uvek osećamo zračenje njihove ličnosti“.

Prvi festival Vasiliju Mokranjcu u čast upravo to i dokazuje. 

  Gordana Krajačić