Danica Grubački: Šta od naše „Drine“ može Korejcima da bude jasno?

Danica igra u predstavi koju je u Srpskom narodnom pozorištu iz Novog Sada režirao Kokan Mladenović. Južnokorejski festival, koji je revijalnog karaktera, održan je od 7. do 13. oktobra, a predstava „Na Drini ćuprija“ igrana je čak tri puta.

Danica je za naše čitaoce dočarala atmosferu s ovog nesvakidašnjeg putovanja.

Iz Sombora do Beograda, pa iz Beograda do Moskve. Iz Moskve, posle višečasovnog čekanja na aerodromu, preparfemisani krećemo u Južnu Koreju, dakle drugi svet. (Ili ipak prvi?). Noć kratko traje jer vozeći se ka istoku mi idemo u susret danu, i stižemo u Seul u prepodnevnim časovima po lokalnom vremenu (Seul je sedam sati, i nekoliko vekova ispred nas), priča Danica. Posle neprospavane noći, nastavlja naša sagovornica, odnosno parčeta noći, stižemo u Seul, i pokušavamo da se održimo budnima što je duže moguće, kako bi bar u narednoj noći „vezali“ nekoliko sati sna. Ipak se većina glumaca nasumično budi između 2 i 5, i uz slatko-slano-kiselo-gorke grickalice čekamo doručak posle kojeg počinje novi dan, koji je za nas još jedan turistički, i ne obuhvata nikakve profesionalne obaveze, osim da se odmorimo.

Budući da je Seul grad u kojem živi gotovo deset miliona ljudi, u pitanju je urbana sredina sa bulevarima, avenijama i zgradama, koji ne deluju na prvi pogled kao nešto orijentalno ili „potpuno drugačije“. Ipak, na samim bulevarima nalaze se velike palate njihovih pređašnjih kraljeva, i to su po svojoj arhitekturi svojevrsni gradovi potpuno drugačiji od svega na šta smo navikli.

Palate Čangjeongung i Gjeongbokgung, koje smo imali priliku da posetimo, datiraju iz 14. veka, a danas su muzeji. U njima su prostrana dvorišta, šetališta, jezera, vrtovi, i zdanja koja su bila stambeni objekti. Ulaz u unutrašnjost tih kuća je najvećim delom bio zatvoren za posetioce, ali fotografisanje je bilo dozvoljeno. Što se tiče arhitekture tih objekata, oni su gotovo u potpunosti građeni od drveta, sa specifičnim oblicima krovova i šarama na drvetu u jarkim bojama i motivima koji se ponavljaju. Osim ove dve palate, posetili smo Nacionalni muzej, i za mene možda najzabavniji - Muzej soli, kaže Danica Grubački.

Posle turističkog dela, stiže i onaj zbog kog je ansambl SNP-a pozvan u Seul – „Na Drini ćuprija“.

Prvo veče igramo pred gotovo punom salom jednog od više desetina seulskih pozorišta. Čekajući iza zavese nismo znali šta da očekujemo, budući da smo mi iza zavese glasniji nego publika u sali. Iako nije bilo reakcija, odnosno ovacija u toku predstave na nekoliko ključnih mesta gde ih (inače) bude, na kraju predstave bi se reklo da je publika divno reagovala uz sitne pokrete intenzivnog aplauza i nasumično „vou!“, priseća se mlada glumica.

Sledeće dve večeri bilo je manje publike nego prve, ali reakcija nije izostala. Ako ne grešimo, ovo je možda i prvi put da je neko iz našeg regiona nastupao na SPAF festivalu (Seoul Performing Arts Festival), i to čak tri puta. U pitanju je međunarodni festival revijalnog karaktera, a centralni događaj festivala bila je naša „Drina“.

Iako je održano malo predavanje na temu romana i boljeg razumevanja istorijske pozadine za jedan deo publike, i dalje sam zapitana šta tačno od naše „Drine“ može Korejcima da bude jasno. Ipak, na kraju dolazim do zaključka da je to ne (samo) naša politička priča, već priča – upozorenje da bi, nažalost, rata ponovo moglo biti, priča o jednom ciklusu zla na jednom istom prostoru, i o ljudskim subinama koje su bez obzira na meridijane – univerzalne, naglašava Danica.

Trećeg dana nastupanja naša pozorišna trupa je proslavila 50. izvođenje „Drine“, uz šampanjac, tortu i muziku na krovu hotela.

Ujutru krećemo nazad, ali put je neuporedivo podnošljiviji. Čekamo 29. decembar da ponovo zaigramo u matičnoj kući, i ponovo proslavimo, ali sada na poznatom terenu, ovaj jubilej – završava Danica svoju seulsku priču.

Danicu Grubački, inače, Zrenjaninci su mogli da vide ove nedelje u Kulturnom centru Zrenjanina, na gostovanju predstave „Jami distrikt“, u kojoj igra jednu od uloga.

Željko Balaban