Ritiševo, kraj Vršca, krije mnoge lepote: Selo bez kafane ima fabriku piva

Iz Ritiševa se ne može dalje. Selo je samo jednim drumom spojeno s ostatkom sveta, a okruženo njivama. Lepo uređene ulice, živopisne fasade većine kuća, govore da u selu žive vredni ljudi koji vode računa o tome kako će se pred gostima predstaviti. Jer, u to selo se teško može zalutati, samo se s namerom može doći, govore za „Dnevnik” njegovi meštani.

Istorija kaže da se selo pominje s početka 18. veka, a osim srpskog naziva Ritiševo, ima i svoj rumunski naziv - Ritišor. Naseljeno je uglavnom Rumunima, a većina stanovništva se bavi poljoprivredom. Kao što su uglavnom sve kuće doterane, takav je slučaj i sa seoskom školom u kojoj se nastava odvija na rumunskom jeziku do četvrtog razreda, ali i sa obližnjom crkvom posvećenom svetom Nikoli koja pripada Rumunskoj pravoslavnoj crkvi. Iako je stara više od dva i po veka, spada u u lepše objekte u selu, a i pod zaštitom je države kao spomenik kulture od velikog značaja. Jedna od prirodnih oaza koja se nalazi u neposrednoj blizini sela je kanal Dunav-Tisa-Dunav.

Marko Popović, jedan od malobrojnih Srba u selu, predsednik je Mesne zajednice Ritiševo, i za „Dnevnik” ističe da je ovo selo primer skladnog života, ali je mnogo lepih kuća prazno.

„Ima nas otprilike 600-700 u selu, ali je od tog broja svaka druga porodica u inostranstvu, tako da nas u stvari ima oko 300-400. Dosta smo homogeni, pomažemo jedni drugima“, priča „predsednik sela”.

Popović ističe da izgled kuća govori i o tome da su ljudi imućni, jer dosta novca stiže iz inostranstva. U selu pored Rumuna i nekoliko Srba i Mađara živi i dosta Roma. 

„Oni pomažu oko radova u selu, vredni su radnici. Zaista su dobre komšije. Deo ih odlazi na rad u inostranstvo, ali deca idu u školu ovde“, kaže naš sagovornik.

Malo selo nema mnogo sadržaja, ali je, kako kaže, kulturno-umetničko društvo „Doina” iz tog sela čuveno po orkestru fanfara koji je, tvrdi Popović, najbolji u celoj Srbiji.

Prednost ovog kraja je izuzetno plodna zemlja, visokog kvaliteta. Jer da je drugačije ne bi se ta zemlja „cenila” osam-devet hiljada evra po hektaru. Ali se i pored dobre cene, zemlja koja donosi dobar rod - ne prodaje.

„Ovo je čisto poljoprivredni kraj. Nema voćarstva, seje se kukuruz, pšenica, suncokret i u poslednje vreme uljana repica. To su osnovne kulture“, objašnjava Popović.

Iako je poljoprivredni kraj, selo ima i dva značajna privredna subjekta, a radi se o porodičnim firmama - prva zanatska pivara u bivšoj Jugoslaviji „Kruger i Brent”, kao i manufaktura za proizvodnju nasjavremenijih kuhinja po austrijskoj tehnologiji. I predsednik sela ima jednu od savremenijih pečenjara u regionu. Osim toga Popović, kao veliki ljubitelj životinja svih vrsta u svom domu ima pravi mali zoološki vrt, a za neke vrste životinja nije mu problem da prevali nekoliko hiljada kilometara da bi ih kupio. U velikom dvorištu ima ovce, konje i školu jahanja.

Selo nema kafanu, ali ima fabriku fiva. Ima i lekara i pokretnu apoteku jednom nedeljno, ali i selo Vlajkovac na tri i po kilometra dalje gde u ambulanti radi lekar svakodnevno. Marko Popović navodi da je kanal DTD prirodni dragulj na koji se selo naslanja i ima veliki turistički potencijal, ali da nije dovoljno iskorišćen. Ističe da je za razliku od ranijih lokalnih vlasti koje su se smenjivale na čelu Vršca, sada selo uspostavilo dobru saradnju sa gradskim vlastima.

„Moramo da se borimo. Ali ne bi u selu ništa novo radili da nemamo novca. Zato je dobra saradnja sa gradskim vlastima važna. Jest da je malo selo, ali imamo skoro sve“, zaključuje Marko Popović.       

A. Savanović

Projekat „Vršac danas” realizovala je „Panonija media“ u saradnji sa „Dnevnikom“. Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove lokalne samouprave, koja sufinansira projekat.