IZA IZLOGA Moje i tvoje parče „stvarnog života”
Otkud ja ovde, ko su svi ovi ljudi oko mene i kako mi se uopšte ovaj i ovakav život desio, pitanje je koje, pretpostavljam, većina s vremena na vreme sebi postavi.
Znate ono stanje koje najviše podseća na buđenje iz dubokog sna; niste baš sigurni ni gde ste, ni kako ste - za boga miloga! - tu uopšte dospeli? Nešto sve kao liči, vi ste tu naravno, tu su i neki ljudi, neka buka, neki razgovori i priče. Ali, ništa nije onako kako ste zamišljali, ništa od onog na čemu ste (bar ste u to verovali) radili...
I, eto nas - svako s tom nekom svojom mukicom od viška realnosti koja ume da baš onako neprijatno zaboli na miris, na zvuk, na ukus neke određene hrane... Ponekad nas iz oklopa koji smo vremenom morali da napravimo „izvuče“ i razgovor; podsećanje na neko drugo vreme i neke druge nas. Neke upakovane i sklonjene „na sigurno“ nas.
Slušam, recimo, pre neki dan jednu svoju prijateljicu, za koju bi mnogi onako „od oka“ zaključili kako živi baš kako je oduvek priželjkivala. Da joj se, kako se to obično kaže, baš posrećilo u životu – uvek nasmejana ima dobar posao, često se „počasti“ nekim zanimljivim putovanjem, oko nje je uvek neki fin i zanimljiv svet, uvek doterana, šarmantna... Sve kako treba. Kad ono, jedan razgovor i potpuno nova i neočekivana situacija. Sedelo nas je malo više, svako je tu imao šta da doda i da pita, a onda smo u nekom trenutku krenuli s „prelistavanjem“ zajedničkih poznanika i prijatelja. Ne u smislu da ih ogovaramo, već čisto da „apdejtujemo“ situaciju na terenu. Da li ih zdravlje služi, gde rade i kako se drže. Išlo se onako „random“, to jest, nasumice, bez žurbe i trke. Pa čitavo veče smo imali pred sobom za „čeking“... Do totalnog obrta je došlo u trenutku kada je u lokal ušao bivši frajer naše „super srećne“ junakinje; ođednom se uozbiljila i nekako odlutala. Više definitivno do kraja večeri nije bila s nama. Uspela je u jednom trenutku (kako to pristojnost nalaže) čak i da se javi i razmeni par „kako si, dobro sam“ rečenica s bivšom ljubavi, da bi se odmah zatim vratila u svoju ljušturu, u taj neki samo njoj poznat svet. I tako do kraja večeri. Stigla sam kući potpuno sigurna da će me pozvati. Znala je da znam; da sam sve što se nije dogodilo „videla“, baš kao što sam i „čula“ sve što se te večeri nije izgovorilo...
Bila je to baš onako „prava“, veća od najveće ljubavi, počela je čak i bez onog „zdravo, ja sam“ telefonski razgovor moja prijateljica. Sve je bilo magično kao u priči, išlo u dobrom pravcu i izgledalo kao da će trajati zauvek. Međutim, nije. Da ne dužim, njihova „love story“ je, nažalost, imala rok trajanja. Kada je istekao, istekla je i njihova ljubavna priča. Ona je nakon toga duže vreme bila sama, a on – pa on je relativno brzo otvorio novo poglavlje. Nastavio je da živi i otišao u neki paralelni univerzum, priča prijateljica. Nisu se viđali, znala je onako otprilike šta mu se dešava u životu i to je bila ta neka mera koju je mogla da svari. Baš da ga vidi srećnog i zaljubljenog s nekom drugom na „njenom“ mestu, za moju je prijateljicu i sada (desetak godina kasnije) bilo previše. I nije tu reč o nekoj ljubomori, ništa od onog „koja je bolja riba“. Ne, malo je složenija „kombinatorika“ i u najkraćem se radi o tome da ta neka „druga“ zapravo živi život moje prijateljice. Bar ga je ona tako zamišljala. Sve je tu, svi elemanti radnje, odgovaraju i kostim, i scenografija, samo je lik glavne junakinje (kao nekom greškom) zamenjen... U njenoj glavi, naravno.
Na terenu, to jest, u realnosti – sve je baš kako treba; sve je na svom mestu i svi u odgovarajućoj podeli. I to je, svoje mesto u tom novom poretku i svoj život u toj novoj podeli, sad moja prijateljica morala da prihvati. Drugim rečima, da konačno i na ovu temu odraste i da vidi šta dalje. Ideja svih tih naših buđenja i otrežnjenja i jeste ta – da prihvatimo to neko svoje mesto koje nismo planirali i nismo mu se nadali i da vidimo kako da u datim okolnostima izvučemo maksimum... Možda baš i nije najbolje sve ispalo, ali drugi život nemamo. Bar za sada na tu temu ništa spektakularno nije smišljeno...
U međuvremenu sam, kako to obično i biva, od njene stigla do svoje epizode; do svog parčeta „stvarnog života“ i stanja stvari. Naravno, nije ispalo kako sam se nadala, ni nalik onome o čemu sam onomad maštala. Sve se bar deset puta okrenulo naglavačke, ispretumbalo i potom tresnulo svom snagom; rotiralo se i vrtelo u svim pravcima. I – eto me tu gde sam. Ne mislim da su takve stvari pitanje sreće (ima malo i toga, ali zanemarljivo u odnosu na neke druge faktore). Isto tako, slažem se i s „Mister Larensom“/T.E. Lorensom (Lorens od Arabije, 1962), da „ništa nije zapisano“. I šta onda preostaje, pitam se. Pa, čini se karakter, za koji sam sve sigurnija da je glavni krojač naših života. Kako on skroji, tako ćemo se i provesti.
Ili, kako je to fino sročio pesnik Vilijam Blejk: „Some are Born to sweet delight, Some are Born to Endless Night“.
Jasna Budimirović
