Vojvođanski simfonijski orkestar otvorio novu sezonu

Čar programskog rariteta donela je najpre, svojom nekom drugačijom, opijajućom zvučnošću, Svita iz baleta „Zelenaševa smrt“ tayikistanskog kompozitora Toliba Šahidija (1946), učenika Arama Hačaturjana, koja je svojim, i pored kontrasta, preovlađujućim lirskim raspoloženjima i maštovitom orkestracijom neobično izabranih instrumentalnih boja i tembrovskih kombinacija, pa i orijentalnim „mirisima“ činila pandan čuvenoj simfonijskoj sviti „Šeherezada“ Nikolaja Rimskog Korsakova, izvedenoj u drugom delu večeri. Interpretacija četiri kratka stava Šahidijeve zanimljive kompozicije izraženih tematskih suprotnosti, nanizanih bez pauze, s puno odsjaja boja i svetlosti, ali i muka tišine, zahteva niz specijalnih veština od svakog orkestarskog muzičara ponaosob, a svi oni su pokazali da vladaju svakom od njih.

Najviše očekivan i frenetično pozdravljen i krunisan s dva prekrasna umetnikova „bisa“, bio je nastup belgijskog violiniste mlađe generacije i respektabilne međunarodne karijere, Lorenca Gata, kao soliste u Prvom koncertu za violinu i orkestar u De-duru Sergeja Prokofjeva, delu 26-godišnjeg autora iz 1917, pisanom u neoklasičnom stilu, ali i s obiljem lirskih elemenata romantičarskog karaktera,

uočljivih posebno u okvirnim stavovima. Ovo još mladalačko kompozitorovo delo, retko prisutno na koncertnom podijumu izvedeno je upravo perfekcionistički i potpuno kontrolisano, ali i uzdržano u izrazu. Nedostatak ipak, jače „vatre“, nadoknađen je u središnjem, kapricioznom Skercu u kojem smo čuli i efektniji kontrast. Novo vreme donosi i nove ukuse. Tako, po našem, možda tradicionalnijem, uprkos besprekornoj intonaciji i tehnici, lakoći sviranja i virtuoznosti, oplemenjenoj finoćom i vibrantnošću tona majstorskog Stradivarijevog instrumenta „Joa?im“ iz 1698. godine, ostao je utisak o distanciranosti, ili o slušanju muzike kroz prozirno staklo.

Ovacijama je potom ispraćena i Korsakovljeva egzotična, ali i ruskim štimungom obojena muzička priča „Šeherezada“, jedna od najpopularnijih programskih simfonijskih kompozicija, inspirisana pričama iz „1001 noći“, pa prema tome ispunjena i istočnjačkim prizvucima. Dirigent Đanluka Marčano je majstorski vodio Vojvoćanski simfonijski orkestar kroz sve stavove tog remek-dela punog sugestija i slikovitosti, a rezultat je bilo izvođenje snažne vitalnosti, „mediteranskog“ temperamenta i raskošne zvučne lepote, kako u duboko proživljenoj impresivnoj celini, tako i u pojedinim solističkim nastupima. Nadasve je zračila pozitivna energija koja struji obostrano između vođe, koji je sigurnošću gesta, strastvenošću i energičnošću, kao i izvrsnim poznavanjem partiture očigledno pridobio ansambl s jedne, i ponesenog lepotom muzike i autoritetom dirigenta, koncentrisanog i preciznog orkestra, predvođenog izvanredno podsticajnim i muzikalnim koncertmajstorom Florijanom Balažem, druge strane.

Marija Adamov