Miloš Crnjanski između politike i književnosti

Pošto odgovor na pitanje da li je posle Drugog svetskog rata pisac u svoja dela unosio određeni ideološki sadržaj, vođen svesnom ili nesvesnom željom da ga nove komunističke vlasti, ali i šira publika u posleratnoj Jugoslaviji, ponovo prihvate i čitaju, zahteva kompleksnu i obimnu analizu i argumentaciju, ovom prilikom iznećemo samo dva manje poznata odlomka koja nam mogu pomoći u razumevanju Crnjanskove ideološke pozicije.

Prvi odlomak predstavlja prevod prve verzije „Romana o Londonu”, pisane u prvom licu, u kojoj su glavni junaci sam pisac i njegova supruga, a drugi je preuzet iz jednog pisma koje je Crnjanski 1953. uputio Desimiru Tošiću, tada uredniku emigrantskog časopisa „Naša reč”, koji se, iako demokrata, odbijajući da objavi tekst iz „Embahada”, stavio na stranu desnog krila srpske emigracije koja je pisca zbog tekstova objavljivanih u „Amerikanskom srbobranu” već bila žestoko napala.

U sačuvanim fragmentima rukopisa na engleskom jeziku nazvanog The Shoemakers of London (nastajao je od 1946. godine) nalazi se i sledeći dijalog koji vode pisac i njegova supruga, a u kojem se pominje i aktuelni politički kontekst što u velikoj meri određuje njihovu emigrantsku poziciju u Londonu. Glavni junak je svestan stigme koju nosi otkad je kročio na britansko tlo,  što je zapravo sudbina samog pisca koga vlasti u ovoj zemlji gledaju kao „čoveka Milana Stojadinovića“, koga su Englezi, kao navodnog Hitlerovog kolaboracionistu, držali interniranog na Mauricijusu od 1941. do 1947. godine:Nedoteran, neobrijan, slomljen – sigurno nisam izgledao dostojanstveno. „Prljavi, stari fašista“ – rekao sam ironično mojoj ženi, što je nju razljutilo:

„Zašto govoriš takve stvari, ti ludo jedna? Nikada nisi bio fašista, dragi moj, zašto povlađuješ svojim neprijateljima, oni to jedva čekaju. Nisam upoznala boljeg i poštenijeg čoveka, zašto se rugaš sebi. Čitav život mrzeo si nepravdu, voleo slobodu, zašto onda...”

Kada u očajanju zbog promenljive britanske politike –  koja se, iako propagira demokratske i humanističke vrednosti, ne libi da trguje sudbinom i dobrobiti malih naroda kada su u političkoj igri vlastiti nacionalni interesi –  supruga naratora kao vrhunac licemerja pomene činjenicu da je za Engleze Tito sada „dobar momak“, prigovoriće ona i svom  „promenljivom“ mužu zbog toga što neće da napada nove Čerčilove miljenike. Iako ovaj roman nije bio namenjen jugoslovenskoj publici, već, kako je to u uvodu izričito naveo pisac, svim vojnicima koji su se iz rata vratili živi, Crnjanski kao vlastiti junak odgovara svojoj supruzi pitanjem: „Zar misliš da je Petar bio bolji?“  Na to mu supruga odgovara:

„...Nikada neće od tebe biti političar,  moraš se opredeliti,  rugaš se i jednima i drugima. Postoji granica. Bio si prvi koji si napadao marksiste u našoj zemlji. Kralj Aleksandar ti je dao da uređuješ novine. Sad si promenio mišljenje, i sad kad je ceo svet protiv komunista, ti ćutiš, ćutiš već godinama. Promenio si mišljenje.”

– O politici ne znaš ništa. Takvu politiku može da vodi svaka budala. Ja stojim tu gde sam oduvek i bio kao jutarnja zvezda. Nema više razgraničenja. Postoje hulje na obe strane, to je sve.

„Zašto onda, pobogu, ne protestuješ kada te te hulje nazovu fašistom?”

– Zašto bih? Svet je velik, i podeljen rekom Manzanjares. Svi smo mi na neki način Španci. Fašisti ili komunisti,  treba ostati svoj. I ako si izabrao i ako nisi, desno ili levo, ne treba odbaciti jednu masku zarad druge...

„Strašno je to što govoriš, treba se držati činjenica ne ljudi. Treba dozvoliti obema

stranama da se dogovore. Mi, neopredeljeni, nas je na milione, zašto bismo patili zbog ološa. Pogledaj samo Engleze.”

– Vidiš, draga, nazovu te komunistom, fašistom, isto je. Stave te uza zid i streljaju. Ono što nikad ne smeš uraditi to je da se braniš. Treba ostati svoj i naučiti kako da umreš.

„Užasno je glupo to što govoriš. Ne samo suludo već i surovo. Taj tvoj rat nas se ne tiče. Želimo mir, bolji život, srećniju budućnost, ti ludo jedna...”

– Za to se borimo.

„Nisi ti fašista kako oni tvrde.”

– Nije, draga, bio ni Cina, pesnik. Sve se to već dogodilo, i pre dve ljiljade godina. Znaš, rulja je gonila Cinu fašistu, a ubila Cinu pesnika... 

I svog junaka Nikolaja Rjepnina  izgradiće Crnjanski, u srpskoj verziji romana, po svom obličju: ni ruski knjaz neće se svrstati ni na jednu stranu (...) Kao što Rjepnin ne želi da se deklariše protiv Staljina – tako i Crnjanski ne želi da se angažuje protiv novog jugoslovenskog režima:  „Zašto bih bio protiv svog naroda“, argument je koji dele obojica. I Rjepnin, na tragu srpskog pisca kaže:

...Nije u meni nastala nikakva promena. U svetu je nastala promena. Bio je podeljen na obalama Manzanjaresa. Evropa, tamo, bila je podeljena, ali sad više ne važi, ta podela.

„To je strašno, Nikolaj, to što kažete. Ordinski tvrdi, da vi niste više za povratak velikoga knjaza kao cara, ni protivnik onih, koji su bili protivnici Antona Ivanoviča.”

Ona sad ima suze u očima, dok ga to pita.

On se, međutim, smeje.

– Ne, nisam više za povratak velikog knjaza. U Rusiju. Iz Monte Karla. Ni za povratak njegovih Burbonaca, i brabonjaka. Epoha sukoba na Manzanjaresu je prošla. Nastala je sasvim druga podela. Zašto bih bio protiv onih u Moskvi? Izmenjali smo uloge.

(...)

„...Morate i sami priznati da je ta vaša promena teško razumljiva ostalima.”

– Nije mi potrebna odbrana, takozvanih, dobrih prijatelja. Mi, i oni, u Moskvi, izmenjali smo mesta. To je fakt. Sve je drugo fraza. Naša je zemlja, Nađa, stradala, opet, i u ovom ratu, kao ni jedna druga. A proslavila se,  –  zaslugom onih u Rusiji,  – kao nikoja. Sad oni, u Moskvi, drže u rukama sudbinu, ne samo svoju, nego i naroda kome pripadam, neprolaznim vezama svog rođenja. Pa zašto bi Komitet hteo da budem i dalje protiv tog režima. Kako? Gde? Njihova je, sad, Rusija. Čuli ste je kako peva. Da smo se mi vratili, ne bi pevala. Krv bi lila. Strašno je da se rat Gvelfa i Gibelina nastavlja, ali nek se sad bar kod nas ne nastavi. Ja gledam svoja posla. Uostalom treba priznati pobedu, protivnika.

Crnjanski, ipak, u Londonu nije gledao svoja posla - još 1942. godine počeo je da piše svoje diplomatske uspomene. Kada se zbog toga na njega žestoko obrušila sektaški podeljena srpska emigracija, ti napadi su u piscu stasalom na avangardnom etosu agona probudili borca, koji će u pismu mladom demokrati Desimiru Tošiću napisati, da ga ništa na svetu neće sprečiti da

... mlađima od sebe ostavim te četiri knjige o propasti naše zemlje i našeg naroda. Ja sam za taj narod patio od detinjstva, a kod nas je sve zlo otuda što u nas Srba nikad nije bilo suda, ni jednog otmenog staleža, ni javnog mnjenja, pa ni zakona za one koji sa apetitom svinja upotrebljavahu DRŽAVU za zadovoljenje svojih svinjskih nagona. Kod nas je uvek vuk pojeo magarca. Da se to izmeni, to je naša prva potreba. Srpskom narodu treba prvo i pre svega da sebe prevaspita.

Ja sam Vam ovo nadovezao samo zato jer ste vi i vaša grupa bar po trideset godina mlađi od mene. Matorijima ja više niti tumačim stvari niti mi je stalo do njihovog mišljenja. Razume se da se kaže da ovakvi moji memoari škode Srpstvu. Da pljujem na Beograd etc. Sa takvim trikovima mene neće zaustaviti. Ja smatram da emigracija ima samo dve funkcije. Jednu kod stranaca, a ta je raditi za budućnost Srpstva. Drugu kod Srpstva, a ta je otkriti bez obzira sve svinjarije prošlosti među nama. Ja to radim.

(...)

Kako god bilo, dela koja je Miloš Crnjanski napisao posle pedesetih godina 20. veka nisu nastala niti u želji da ilustruju „neku opštu istinu“, niti da promovišu ovaj ili onaj strančarski, levi ili desni ideološki stav. Pišući o sebi, o sudbini koju je imao da podnese, ili o sudbini svojih sunarodnika što su se u 18. stoleću selili u Rusiju, on je pisao o pojedincu koji u životu često, ne svojom voljom, biva nošen slepom i destruktivnom silom istorije. U borbi da preživi stihiju koja je brisala pojedince i narode, Crnjanski je radio upravo ono što je mislio da treba da radi jedan pisac: da i u izgnanstvu ne prekida pupčanu vrpcu koja ga vezuje sa ljudima i mestom odakle je potekao. Brišući granicu na reci Manzanjares, Miloš Crnjanski je pognuo glavu pred svojim narodom. Ali i ne samo pred njim: odričući se sebe (ali ne od svoga identiteta već upravo zarad njega), svojih strasti, sujete, i mržnji, pisac Miloš Crnjanski zakoračio je u veliku zajednicu ljudi, što je naročito naglašavao u knjizi „Kod Hiperborejaca”, u kojoj se kroz lik samog autora ukrštaju životi pojedinaca iz različitih nacija i podneblja, sa Severa i sa Juga, iz prošlosti i sadašnjosti.

Transpozicija naše ličnosti, u tuđu, koju na putu sretnemo, nije najbolje što se može uraditi u životu. Daleko od toga. Ali je ulaz u zajednicu ljudsku, katkad, dublji nego kroz svoju patnju...

Pripovedati o pojedinačnim ljudskim dramama, a ne suditi protivničkoj ideologiji, to je ono načelo kojeg se u svom delu držao pisac Miloš Crnjanski.

 Prof. dr Gorana Raičević