Drugi deo: Istoričarka umetnosti Tamara Ognjević o tajnom jeziku biljaka

Povod da razgovaramo o bilju i cveću koje je prisutno na slikama majstora kičice poznog 19. veka, ali ne kao ukras i kao likovni element koji uspostavlja ravnotežu, nego kao skriveni simboli i poruke koje slika sadrži, bilo je predavanje „Poslastičarnica: Slatko-gorki ukus cveća”, koje je Tamara Ognjević održala u okviru manifestacije „Leto na trgu galerija“ u Novom Sadu. Tamara je istoričarka umetnosti, direktorka Artis centra iz Beograda, a specijalizacija joj je ikonografija, tj. čitanje slike, a toliko toga znalačko oko sa slika može da otkrije. Ognjevićeva već duže vreme istražuje kompleksne odnose umetnosti, gastronomije, književnosti, filozofije i emancipacije žene u kontekstu složenih društvenih odnosa tokom 19. i početkom 20. veka i autorka je transdisciplinarnog projekta „Poslastičarnica“.

Egzotične biljke iz dalekih krajeva koje mi u ovom vremenu tek upoznajemo su bile poznate, cenjene i upotrebljavane još u starom veku. Koje priče nam one otkrivaju?

„One nam, pre svega, govore o potrazi za zdravljem i ukusima, jer čovek prošlosti ne zna za medicinu i farmakologiju u onom obliku u kojem ih mi poznajemo danas. Samim tim biljke – pogotovu one začinske, ali i egzotično voće i povrće, znače poboljšanje kvaliteta ishrane, poboljšanje ukusa onoga što se jede. Naše nepce je vremenom preživelo ozbiljnu evoluciju upravo zahvaljujući začinskim biljkama u prvom redu, i malo je verovatno da bi nas neko lako resetovao, da upotrebim jedan moderan izraz, na ishranu naših predaka. Ne moramo tu da idemo mnogo daleko u prošlost. Dovoljno je da se „vratimo” do ishrane Srba seljaka sredine 19. veka. Do jedne trpeze uglavnom zasnovane na brašnu, masti, mleku, krompiru i luku.“

Neke biljke, gotovo nepoznate danas, su u prošlosti bile izuzetno cenjene i vrlo skupe. Ljudi su u prošlosti bili skloni da se upuste u prave avanture zbog takvih biljaka...

„Moringa je jedna od takvih biljki. Bila najskuplji sastojak kozmetičkih proizvoda Starog veka. Egipćanke, Etrurščanke i Feničanke su davale čitavo bogatstvo za kutijicu pomade od moringe – tako da ova biljka predstavlja svojevrsni statusni simbol, dokaz ekonomske moć i važnog položaja u društvu. Konačno, dovoljno je reći da iza velikih geografskih otkrića stoji potraga za skupocenim začinima i plemenitim metalima. Veliko je pitanje ko bi se iz puke radoznalosti otisnuo u nepoznato, u času dok se veruje da je zemlja ravna ploča, da nije trebalo pronaći mitsku „Indiju” i dokopati se svih tih „rajskih vrtova” u kojima izdašno raste biber, karanfilić, muskatni oraščić.“

Pravi ratovi su se u prošlosti vodili oko začina...

„Podsetiću samo da su Holanđani u borbi sa Englezima oko Novog Amsterdama, današnjeg Njujorka, u 17. veku između Menhetna i istočnog indijskog ostrva Banda prednost dali ovom ostrvu-carstvu muskatnog oraščića, jer je ono značilo profit. Na temelju trgovine jednom egzotičnom, začinskom biljkom bez koje mi danas ne možemo da zamislimo slavsko žito, a Englezi egnog (liker od jaja) - tradicionalno božićno piće. Ovo su samo neki od brojnih načina korišćenja ove dragocene biljke.“

Naši preci nisu imali mobilne telefone i nisu mogli da šalju SMS (poruke) nego su poruke slali cvećem. Šta se njime poručivalo?

„Govor cveća je u onom kontekstu u kojem ga vi pominjete „izum” novijeg datuma. Naime, „patentirale” su ga žene u zenanima-haremlucima Carigrada, dakle u ambijentu u kojem je sloboda klasične komunikacije bila maksimalno limitirana, a u određenim situacijama i po život opasna. Tako su one, osuđene na izolaciju i tišinu, pronašle svoj „jezik”, koristeći cveće po kojem su vrtovi na Bosforu poznati, da bi rekle ono što misle ili osećaju. Lejdi Meri Vortli Montegju, supruga britanskog ambasadora u Turskoj u prvoj polovini 19. veka, bila je opčinjena ovim vidom komunikacije cvećem i trend je prenela u Englesku u kojoj će on tokom Viktorijanske ere doživeti pravi bum.“

Da li biste nam naveli neki primer?

„Od ruže, koja shodno boji i broju, može predstavljati izjavu ljubavi (crvena), poštovanja (bela) ili ljubomore (žuta), pa do čitavih kompleksnih buketa pažljivo biranih vrsta cveća, njihove boje i broja, koji u jeziku cveća ili florografiji, kako ovaj fenomen naziva nauka, predstavljaju čitava „pisma”, reč je o zanimljivom, romantičnom vidu komunikacije koji je obeležio 19. vek širom Evrope.“

Da li kod nas ima sličnih primera?

„Kod nas jednu takvu, svakako romansiranu, epizodu opisuje naš slavni komediograf Branislav Nušić u obliku „dijaloga“ cvećem između jedne mlade, udate Turkinje sa beogradskog Zereka (Dorćol) i jednog Karađorđevog ustanika, rodom iz Makedonije. Razmenjeno je tu cveća, ali i drugih predmeta, posredovanjem kučenceta ove zerečke lepotice, sve dok jednog dana kučence, stalno podmićivano šećerom da poštu prenosi, ne stiže sa zrnom pasulja u maramici. Za onoga ko zna „šifru”, a junak ove priče je tu bio nesumnjivo stručan, pasulj znači: „Izvol’te k meni noćas!”“

Bez obzira na to što živimo u XXI veku i dalje imamo snažnu potrebu da važne događaje u životu obeležimo raznim ritualima. Jedan takav događaj je venčanje… Kakva je tu simbolika?

„Naše vreme karakteriše održavanje tradicije bez poznavanja i razumevanja suštine. Venčanja su možda najbolji primer. U prošlosti je venčanje jedan kompleksni ritual krcat simbolima, ali i postupcima među kojima brojni imaju magijski karakter zaštite. Pre svega mlade, koja u okviru ovog ritual menja identitet preuzimanjem novog imena. Naravno, da sve neveste kroz vreme teže da na taj – svoj dan, budu lepe, da imaju posebnu odeću, da sve bude vrlo svečano. Danas, međutim, ceremonija venčanja ostaje samo na „površini” u tom estetskom momentu u kojem se prezentira ukus, bogatstvo, originalnost. U tom kontekstu je nedavno venčanje Amerikanke, mulatkinje, Megan Markl i princa Harija, predstavnika najdugovečnije i najuticajnije evropske monarhije, višestruko zanimljivo.“

Da li biste nam to objasnili na njihovom primeru?

„Ovde je pre svega reč o obredu opterećenom brojnim protokolima koji imaju za cilj da održe tradiciju, i to ne samo u njenom pojavnom smislu. Takav kontekst u doslovnom smislu vezuje ruke nevesti, koja se i te kako pita kako će izgledati njeno venčanje. Međutim, meni lično je bio zanimljiv način sa kojim se Megan, sada vojvotkinja od Saseksa, izborila sa zadatim okvirom i uspela da dâ sopstveni „pečat” celoj priči.“

Šta vam je tu posebno privuklo pažnju?

„Pre svega, krajnje je neobičan odabir zove kao cveta, koji će činiti osnovu mladine torte, a da podsetimo – mladina torta je u simboličnom smislu sama nevesta sa svim svojim vrlinama i željama. Kolač, utoliko zanimljiviji, kada je dobro poznato da su torte kraljevskih nevesta doma Vindzora još od doba kraljice Viktorije zapravo voćni kolač. S druge strane, zova je u tradiciji Britanije izuzetno važna biljka, jer je zaštitnik doma i porodice. Od davnina se veruje da prisustvo zove štiti kuću od udara groma. Ona je biljka paganske boginje vegetacije i plodnosti, ali i zaštitnica bračne ljubavi. Iako je crkva pokušala, a u cilju hristijanizacije Ostrva, da zovu pretvori u zloglasno drvo oko kojeg se veštice okupljaju na crni Šabat, verovanje u moć ove biljke koja daje prekrasan, mirišljavi cvet i simbolizuje ženski princip ljubavi i plodnosti, ne bledi. Otuda je izbor nove neveste u domu jedne stare monarhije vrlo zanimljiv i duboko simboličan.“

Marina Jablanov Stojanović