Други део: Историчарка уметности Тамара Огњевић о тајном језику биљака

Повод да разговарамо о биљу и цвећу које је присутно на сликама мајстора кичице позног 19. века, али не као украс и као ликовни елемент који успоставља равнотежу, него као скривени симболи и поруке које слика садржи, било је предавање „Посластичарница: Слатко-горки укус цвећа”, које је Тамара Огњевић одржала у оквиру манифестације „Лето на тргу галерија“ у Новом Саду. Тамара је историчарка уметности, директорка Артис центра из Београда, а специјализација јој је иконографија, тј. читање слике, а толико тога зналачко око са слика може да открије. Огњевићева већ дуже време истражује комплексне односе уметности, гастрономије, књижевности, филозофије и еманципације жене у контексту сложених друштвених односа током 19. и почетком 20. века и ауторка је трансдисциплинарног пројекта „Посластичарница“.

Егзотичне биљке из далеких крајева које ми у овом времену тек упознајемо су биле познате, цењене и употребљаване још у старом веку. Које приче нам оне откривају?

„Оне нам, пре свега, говоре о потрази за здрављем и укусима, јер човек прошлости не зна за медицину и фармакологију у оном облику у којем их ми познајемо данас. Самим тим биљке – поготову оне зачинске, али и егзотично воће и поврће, значе побољшање квалитета исхране, побољшање укуса онога што се једе. Наше непце је временом преживело озбиљну еволуцију управо захваљујући зачинским биљкама у првом реду, и мало је вероватно да би нас неко лако ресетовао, да употребим један модеран израз, на исхрану наших предака. Не морамо ту да идемо много далеко у прошлост. Довољно је да се „вратимо” до исхране Срба сељака средине 19. века. До једне трпезе углавном засноване на брашну, масти, млеку, кромпиру и луку.“

Неке биљке, готово непознате данас, су у прошлости биле изузетно цењене и врло скупе. Људи су у прошлости били склони да се упусте у праве авантуре због таквих биљака...

„Моринга је једна од таквих биљки. Била најскупљи састојак козметичких производа Старог века. Египћанке, Етруршчанке и Феничанке су давале читаво богатство за кутијицу помаде од моринге – тако да ова биљка представља својеврсни статусни симбол, доказ економске моћ и важног положаја у друштву. Коначно, довољно је рећи да иза великих географских открића стоји потрага за скупоценим зачинима и племенитим металима. Велико је питање ко би се из пуке радозналости отиснуо у непознато, у часу док се верује да је земља равна плоча, да није требало пронаћи митску „Индију” и докопати се свих тих „рајских вртова” у којима издашно расте бибер, каранфилић, мускатни орашчић.“

Прави ратови су се у прошлости водили око зачина...

„Подсетићу само да су Холанђани у борби са Енглезима око Новог Амстердама, данашњег Њујорка, у 17. веку између Менхетна и источног индијског острва Банда предност дали овом острву-царству мускатног орашчића, јер је оно значило профит. На темељу трговине једном егзотичном, зачинском биљком без које ми данас не можемо да замислимо славско жито, а Енглези егног (ликер од јаја) - традиционално божићно пиће. Ово су само неки од бројних начина коришћења ове драгоцене биљке.“

Наши преци нису имали мобилне телефоне и нису могли да шаљу СМС (поруке) него су поруке слали цвећем. Шта се њиме поручивало?

„Говор цвећа је у оном контексту у којем га ви помињете „изум” новијег датума. Наиме, „патентирале” су га жене у зенанима-харемлуцима Цариграда, дакле у амбијенту у којем је слобода класичне комуникације била максимално лимитирана, а у одређеним ситуацијама и по живот опасна. Тако су оне, осуђене на изолацију и тишину, пронашле свој „језик”, користећи цвеће по којем су вртови на Босфору познати, да би рекле оно што мисле или осећају. Лејди Мери Вортли Монтегју, супруга британског амбасадора у Турској у првој половини 19. века, била је опчињена овим видом комуникације цвећем и тренд је пренела у Енглеску у којој ће он током Викторијанске ере доживети прави бум.“

Да ли бисте нам навели неки пример?

„Од руже, која сходно боји и броју, може представљати изјаву љубави (црвена), поштовања (бела) или љубоморе (жута), па до читавих комплексних букета пажљиво бираних врста цвећа, њихове боје и броја, који у језику цвећа или флорографији, како овај феномен назива наука, представљају читава „писма”, реч је о занимљивом, романтичном виду комуникације који је обележио 19. век широм Европе.“

Да ли код нас има сличних примера?

„Код нас једну такву, свакако романсирану, епизоду описује наш славни комедиограф Бранислав Нушић у облику „дијалога“ цвећем између једне младе, удате Туркиње са београдског Зерека (Дорћол) и једног Карађорђевог устаника, родом из Македоније. Размењено је ту цвећа, али и других предмета, посредовањем кученцета ове зеречке лепотице, све док једног дана кученце, стално подмићивано шећером да пошту преноси, не стиже са зрном пасуља у марамици. За онога ко зна „шифру”, а јунак ове приче је ту био несумњиво стручан, пасуљ значи: „Извол’те к мени ноћас!”“

Без обзира на то што живимо у XXИ веку и даље имамо снажну потребу да важне догађаје у животу обележимо разним ритуалима. Један такав догађај је венчање… Каква је ту симболика?

„Наше време карактерише одржавање традиције без познавања и разумевања суштине. Венчања су можда најбољи пример. У прошлости је венчање један комплексни ритуал крцат симболима, али и поступцима међу којима бројни имају магијски карактер заштите. Пре свега младе, која у оквиру овог ритуал мења идентитет преузимањем новог имена. Наравно, да све невесте кроз време теже да на тај – свој дан, буду лепе, да имају посебну одећу, да све буде врло свечано. Данас, међутим, церемонија венчања остаје само на „површини” у том естетском моменту у којем се презентира укус, богатство, оригиналност. У том контексту је недавно венчање Американке, мулаткиње, Меган Маркл и принца Харија, представника најдуговечније и најутицајније европске монархије, вишеструко занимљиво.“

Да ли бисте нам то објаснили на њиховом примеру?

„Овде је пре свега реч о обреду оптерећеном бројним протоколима који имају за циљ да одрже традицију, и то не само у њеном појавном смислу. Такав контекст у дословном смислу везује руке невести, која се и те како пита како ће изгледати њено венчање. Међутим, мени лично је био занимљив начин са којим се Меган, сада војвоткиња од Сасекса, изборила са задатим оквиром и успела да дâ сопствени „печат” целој причи.“

Шта вам је ту посебно привукло пажњу?

„Пре свега, крајње је необичан одабир зове као цвета, који ће чинити основу младине торте, а да подсетимо – младина торта је у симболичном смислу сама невеста са свим својим врлинама и жељама. Колач, утолико занимљивији, када је добро познато да су торте краљевских невеста дома Виндзора још од доба краљице Викторије заправо воћни колач. С друге стране, зова је у традицији Британије изузетно важна биљка, јер је заштитник дома и породице. Од давнина се верује да присуство зове штити кућу од удара грома. Она је биљка паганске богиње вегетације и плодности, али и заштитница брачне љубави. Иако је црква покушала, а у циљу христијанизације Острва, да зову претвори у злогласно дрво око којег се вештице окупљају на црни Шабат, веровање у моћ ове биљке која даје прекрасан, миришљави цвет и симболизује женски принцип љубави и плодности, не бледи. Отуда је избор нове невесте у дому једне старе монархије врло занимљив и дубоко симболичан.“

Марина Јабланов Стојановић