Danica Vujkov: Pisanje – neizvesnost krajnjeg ishoda

Uz osam proznih i poetskih naslova kao i tri zbirke eseja i kritika koje je u tom periodu objavila veliku pažnju posvetila jeproučavanju i publikovanju dela nekih od gotovo zaboravljenih pisaca.

Sada, posle četiri decenije od vaše prve knjige proze “Noć kao znak” (Prva knjiga Matice srpske, 1978) do najnovije zbirke pesama i eseja o muzici „U dodiru večnog” (2017), kako sagledavate pređeni put i koje su ideje i tematske linije najprisutnije?

- Živimo u vremenu samouništenja i na planetarnom nivou i u našoj neposrednoj životnoj svakodnevici, a za to je odgovoran čovek zablude i neznanja, otuđen od Prirode koja se uništava, čovek bez vere u Boga i ljubavi prema drugom, civilizacijski potrošački – potrošač otuđen i od sebe samog, bez duhovne suštine i zlo se umnožava i svi smo na gubitku. Sa ovim životnim činjenicama se suočavam, a moja razmišljanja imaju delimično i ođek u tekstovima koje pišem. Međutim za mene je pisanje prema ličnom iskustvu, neizvesnost krajnjeg ishoda. To znači da kod mene nema unapred određene teme ili (zadate) ideje, jer pisanje, sam stvaralački čin, nije moja voljna želja i namera već sve zavisi od unutrašnjeg potresa, odnosno poziva da se ono što čujem u sebi i zapiše. O uzajamnosti i sprezi onoga što je gore i ovde dole, odnosno čoveka i Boga u stvaralaštvu pisali su Njegoš, Milica Stojadinović Srpkinja, Nikolaj Berđajev i drugi, što znači da poezija, slikarstvo, muzika i druga ostvarenja nisu i ne mogu biti zanat, već nešto sasvim drugo u svojoj različitosti.

Kritičari koji su pisali o vašem delu, što je sabrano u knjizi „Odraz univerzuma” (2018) ističu žanrovsku nepripadnost, neodređenost. Vašu prozu često karakteriše poetska imaginacija, dok je poezija sa elementima proznim. Kako vi to objašnjavate?

- Žanrovska određenja i klasifikacije objavljenih dela uglavnom su formalna, školska, nisu suštinska i dolaze od onih koji nisu i sami stvaraoci. Svaki istinski umetnik potpuno je samosvojna, neponovljiva ličnost, a takvo je i njegovo delo i samo se kao takvo, u svojoj neponovljivosti i može tumačiti. Moje kratke priče i pesme nisu ničim ograničene, otvorene su, ali u svojoj ostvarenosti zavisne su od datog trenutka, odnosno slike i rečenice koje se same nameću (i pišu). Zato je žanrovska mešavina razumljiva i odgovarajuća u celini teksta i njegovom suštinskom zanačenju.

Deo vašeg opusa čini i esejistika i književna kritika. Koji su to pisci za koje se može reći da su vaši duhovni srodnici?

- Nisam imala pisce uzore, ali sam već kao đak Osnovne škole u Despotovu čitala možda više od ostalih, jer smo imali kućnu biblioteku sa znatnim brojem knjiga, zahvaljujući ocu Savi Vujkovu koji je bio i novinar dopisnik posle rata “Slobodne Vojvodine” iz Kule, a i sam je pisao i bio pretplatnik gotovo svih listova i časopisa. I u toj našoj biblioteci, a bilo je i knjiga za najmlađe koje nisam rado čitala, pronalazim „Proces” Franca Kafke, bila sam peti, šesti razred i mada nisam sve razumela, otvorila se u meni neka čudesna, fantazmagorična slika koja je donekle bila u saglašavanju sa mojim duhovno – osećajnim svetom, a koju i sada tražim u knjigama koje čitam, dakle u knjigama mojih duhovnih srodnika.

Pisali ste o delima savremenih autora, ali i priredili knjige gotovo zaboravljenih pisaca i pesnika – pesme Milice Stojadinović Srpkinje, Pavla Markovića Adamova (pripovetke, pisma, roman) i drugih. Šta je bilo presudno da se posvetite afirmaciji njihovih dela?

- U našoj kulturi i kulturnoj istoriji imamo darovite, izuzetne ličnosti koje su se ostvarile i potvrdile svoj talenat delom i to u svim vremenima, tokom vekova, kao i danas. Mnogi od njih poznatiji su i po svome delu više cenjeni u svetu nego kod nas, jer mi još uvek velikane ne veličamo, već više volimo da im nalazimo mane i da ih kritikujemo. Samo malobrojni su u čitankama i školskim programima i tako su makar svojim imenom prekoračili svoje vreme, ako im dela i nisu toliko čitana i u narodu nisu popularna. Međutim, mnogi su ostali u tami zaborava, mada su radili celog života za druge. To je bio povod i razlog da priredim izabrana dela Koste Trifkovića koji je bio u pravom smislu – genijalan i da otkrivam njegov životni i stvaralački put. Kad bi se na scenu postavila drama o Kostinom životu, a živeo je kratko ili njegov putopis iz vremena dok je radio na brodu u želji da postane mornar, to bi bilo neponovljivo. Pisao je i pesme i priče koje su i danas vredne i zanimljive, ali i njegove komedije su zaboravljene, a kuća u kojoj je u centru Novog Sada živeo – nije muzej.

Priredila sam pesme Milice Stojadinović Srpkinje koje još nisu dovoljno analizirane, tri knjige Pavla Markovića Adamova i izučavala sam izuzetnu ličnost Milana Budisavljevića, profesora Karlovačke gimnazije, filozofa i pisca koji je sa svojim pripovetkama iz Like, romanom i esejistikom bio ispred svoga vremena, a njegov esej o Lazi Kostiću jedan je od najboljih kod nas.

U svome istraživačkom radu otkrivala sam uvek vrhunska dela i obrazovane ličnosti sa znanjem koje danas intelektualci nemaju, a što je  još važnije, otvarala se sasvim drugačija slika od one koja je bila parcijalna i anegdotski prisutna u našem vremenu, što u stvari govori o nama i našem neznanju kao i odnosu šire javnosti prema umetnosti i piscima, ali i onima koji književnost predaju u školama.

Nina Popov

U Televiziji Novi Sad radili ste kao novinar u Kulturnoj rubrici Informativnog programa. Među prvima ste uvodili i hrišćanske teme iz naših manastira i Crkve. Šta biste sada mogli da kažete o Vašem novinarskom iskustvu?

- Novinarstvo je radoznalost, rad za druge kao i svaki drugi posao, ali neposredniji i direktniji. Svaki događaj ili ličnosti sa kojima sam pravila emisije (Vreme i večnost – O Svetom Savi, Justinu Popoviću i drugima) i priloge za TV Dnevnik uključujući i hrišćanske teme, bilo je za mene novo saznanje o svetu u kome živimo. Novinarstvo je bilo izazov već u Osnovnoj školi koju sam pohađala u Despotovu mome rodnom selu. Bila sam novinar dopisnik, sačuvane su i neke novinarske legitimacije iz toga vremena i prepiska sa urednicima, objavljivala sam vesti iz škole i sela kao i svoje priloge (Pionir, Male novine, Zmaj, Dečije novine, Dnevnik) a dobijala sam i nagrade za prozne radove. Sećam se da sam ceo letnji dan krstarila obalom kanala Dunav – Tisa – Dunav sa fotoaparatom kako bih snimila pecaroše i ribolovce o kojima sam pisala tekst i objavila ga baš u Dnevniku, ali bez fotografije, jer nije uspela! Dakle, novinarstvo je i istrajnost i predanost i sebe i svoga vremena. Pisanje je posvećenost u jednom drugačijem smislu i zavisi od talenta koji jeste Bogomdan, ali ga je potrebno u sebi prepoznati i radom opravdati.