Stevan Tontić: Ratna trauma i pisanje

Tek što je u Novom Sadu, gde živi od 2014,  objavio knjigu putopisa “Ta mjesta”, kad stigoše i nagrade – „Kočićevo pero“, a  ovih dana biće mu  uručena i „Žička hrisovulja“...

- Reč je prosto o sticaju okolnosti za koje nisam „kriv“. Nagrađeni pisac ne bi smeo da uobrazi da je bolji i važniji nego što stvarno jeste. Naravno, radujem se „Žičkoj hrisovulji“ koju treba da primim na Preobraženje u manastiru Žiči. To je nagrada koja udostojava duhovnu stranu pesništva. A što se nagrade s Kočićevim imenom tiče, moglo bi se reći da je u pitanju neka vrsta „ponavljanja“. Osnovnu ili glavnu nagradu s imenom čuvenog krajiškog pisca i narodnog tribuna, koju dodeljuje grad Banjaluka, dobio sam pre devet godina. (Vest me je zatekla baš u Novom Sadu.) A Zadužbina „Petar Kočić“ dodeljuje svoje nagrade (Kočićevo „pero“ i „knjigu“), o kojima se mnogo više piše i zna. Ja sam se ranije šalio na račun tih nagrada, koje se dodeljuju za svako godišnje doba, ali sad  bogme moram da ćutim.

Uostalom, ni Sarajevo, ni Beograd, nego Novi Sad?

- U Sarajevu sam živeo, pre i posle rata (ne računajući godine izbeglištva) blizu četiri decenije. Pa je došlo do zasićenja u danonoćnom slušanju sukobljenih ratnih narativa. A Novi Sad sam – u alternaciji s Beogradom – izabrao jer sam poznavao i voleo ovaj grad još od svojih mladih godina. Kaže se da je to grad „po ljudskoj meri“, za razliku od beogradske „yungle“. Ovde sam u “Poljima“ objavljivao neke svoje rane poetske zapise, a verovatno i svoj prvi esej – u „Letopisu Matice srpske“. I to, zamislite, po ličnom pismenom pozivu urednika Aleksandra Tišme. Bio je to rad o tragičnome u poeziji Branka Miljkovića koji je Magica srpska nagradila svojom „Brankovom nagradom“. Imao sam ovde i dragih književnih prijatelja, od kojih ću pomenuti neke koji, nažalost, nisu više među živima: Boško Ivkov, Vujica Rešin Tucić, Vojislav Despotov. Ovde sam dobio Zmajevu i Antićevu nagradu, objavio tri knjige. Sve je to uticalo da se doselim upravo u ovaj grad. A ako bih imao pravo da mu ponešto i zamerim, onda je to zbog premalog izdvajanja sredstava za nove knjige, časopise i književne susrete. Izdvajanje za kulturu u celoj zemlji je ispod svakog nivoa. Kad sam nedavno pročitao da grad Zagreb izdvaja za kulturu više od države Srbije, prosto sam zanemeo. U nas značajni umetnici tavore na margini društva, dok vlast i mediji stvaraju pravu idolatriju prema uspešnim sportistima.

A pre toga, pisac u egzilu, kako to zapravo izgleda sada, kada već dobrano odmiče 21. vek, za koji smo se mnogi nadali da će biti „prosvećeni vek“ posle svih strahota koje nam je doneo 20, “logorski vek”, kako su ga mnogi imenovali.

- U mom iskustvu rat i egzil predstavljaju vreme bezumnog stradanja, patnje i svakojakog poniženja, slom životnih vrednosti u kojem sam izgubio iluzije o napretku humaniteta i prosvećenosti. Za mene je to bila apokalipsa od koje se još oporavljam, trauma od koje se lečim ljubavlju i pisanjem. I verom u smisao same umetnosti, uprkos svemu. A spremnost mnogih ljudi, ucenjenih na ovaj ili onaj način, da ubijaju, muče i progone nedužne osobe, doživeo sam kao najveći skandal u svetu živih bića.

Dakle, Evropa i/ili mi?

- Mi smo ipak Evropljani, a šta će biti sa samom Evropskom unijom i našom težnjom da joj se priključimo, ostaje da se vidi. Evropska unija još trpi američko tutorstvo, što se ogleda i u histeričnim kaznenim merama protiv Rusije. Strašno im smeta što se Krim dobrovoljno priključio Rusiji, u čijem je sastavu najduže istorijski i bio, ali im ne smeta protivpravno otimanje Kosova i Metohije od Srbije, i agresija NATO-a na našu zemlju. Mnogo je licemerja u međunarodnoj, ali i u svim balkanskim politikama.

A knjiga “Ta mjesta”, u izdanju “Agore”, kao da združuje rukopis putopisca, esejiste i pesnika?

- U pravu ste, nisu to sve putopisi u klasičnom smislu. Dva poveća teksta u knjizi posvećeni su gradovima u kojima sam dugo živeo - Sarajevu i Berlinu. To su svojevrsni portreti tih gradova, sa važnijim podacima iz njihove istorije i prelomnih političkih zbivanja, a ponajviše sam se trudio oko predstavljanja književnog i kulturnog života. Sve to, razume se, iz ličnog doživljajnog rakursa. Tu su i duži putopisni zapisi, recimo o jednom šestonedeljnom putovanju „Literaturekspresom“ kroz Evropu (od Lisabona, do Petrograda, Moskve i Berlina), te opis jednog dvanaestodnevnog putovanja po Jermeniji. A meni je posebno važan zapis o Jerusalimu, gde sam zajedno sa Ivanom V. Lalićem učestvovao na velikom književnom festivalu 1995. godine. O tome sam napisao i nekoliko pesama, a cela ova knjiga „garnirana“ je stihovima. Najopsežniji je uvodni tekst, u kojem sam opisao jednodnevnu posetu mom rodnom selu u Podgrmeču, koje je potpuno spaljeno potkraj rata 1995, skupa sa desetinama drugih srpskih sela. Tekst sam posvetio uspomeni na čarobnog pisca iz toga kraja, Branka Ćopića, ne zaboravljajući ni njegovog partizanskog saborca i pobratima s druge strane Grmeča Skendera Kulenovića.

Đorđe Pisarev

Ne volim ishitrenost ili proizvoljnost u ocenama bilo čega, bilo kojeg čoveka, njegovog mišljenja i dela. Pribojavam se od nehotične povrede drugoga. Kada i u nečijoj pesmi naiđem na potpuno proizvoljne asocijacije reči ili pesničkih slika, uz sve  poštovanje slobode izraza, obično prestajem da čitam dalje. To mi je jedan od znakova spisateljske neodgovornosti, kazuje pesnik Stevan Tontić.