Стеван Тонтић: Ратна траума и писање

Тек што је у Новом Саду, где живи од 2014,  објавио књигу путописа “Та мјеста”, кад стигоше и награде – „Кочићево перо“, а  ових дана биће му  уручена и „Жичка хрисовуља“...

- Реч је просто о стицају околности за које нисам „крив“. Награђени писац не би смео да уобрази да је бољи и важнији него што стварно јесте. Наравно, радујем се „Жичкој хрисовуљи“ коју треба да примим на Преображење у манастиру Жичи. То је награда која удостојава духовну страну песништва. А што се награде с Кочићевим именом тиче, могло би се рећи да је у питању нека врста „понављања“. Основну или главну награду с именом чувеног крајишког писца и народног трибуна, коју додељује град Бањалука, добио сам пре девет година. (Вест ме је затекла баш у Новом Саду.) А Задужбина „Петар Кочић“ додељује своје награде (Кочићево „перо“ и „књигу“), о којима се много више пише и зна. Ја сам се раније шалио на рачун тих награда, које се додељују за свако годишње доба, али сад  богме морам да ћутим.

Уосталом, ни Сарајево, ни Београд, него Нови Сад?

- У Сарајеву сам живео, пре и после рата (не рачунајући године избеглиштва) близу четири деценије. Па је дошло до засићења у даноноћном слушању сукобљених ратних наратива. А Нови Сад сам – у алтернацији с Београдом – изабрао јер сам познавао и волео овај град још од својих младих година. Каже се да је то град „по људској мери“, за разлику од београдске „yunglе“. Овде сам у “Пољима“ објављивао неке своје ране поетске записе, а вероватно и свој први есеј – у „Летопису Матице српске“. И то, замислите, по личном писменом позиву уредника Александра Тишме. Био је то рад о трагичноме у поезији Бранка Миљковића који је Магица српска наградила својом „Бранковом наградом“. Имао сам овде и драгих књижевних пријатеља, од којих ћу поменути неке који, нажалост, нису више међу живима: Бошко Ивков, Вујица Решин Туцић, Војислав Деспотов. Овде сам добио Змајеву и Антићеву награду, објавио три књиге. Све је то утицало да се доселим управо у овај град. А ако бих имао право да му понешто и замерим, онда је то због премалог издвајања средстава за нове књиге, часописе и књижевне сусрете. Издвајање за културу у целој земљи је испод сваког нивоа. Кад сам недавно прочитао да град Загреб издваја за културу више од државе Србије, просто сам занемео. У нас значајни уметници таворе на маргини друштва, док власт и медији стварају праву идолатрију према успешним спортистима.

А пре тога, писац у егзилу, како то заправо изгледа сада, када већ добрано одмиче 21. век, за који смо се многи надали да ће бити „просвећени век“ после свих страхота које нам је донео 20, “логорски век”, како су га многи именовали.

- У мом искуству рат и егзил представљају време безумног страдања, патње и свакојаког понижења, слом животних вредности у којем сам изгубио илузије о напретку хуманитета и просвећености. За мене је то била апокалипса од које се још опорављам, траума од које се лечим љубављу и писањем. И вером у смисао саме уметности, упркос свему. А спремност многих људи, уцењених на овај или онај начин, да убијају, муче и прогоне недужне особе, доживео сам као највећи скандал у свету живих бића.

Дакле, Европа и/или ми?

- Ми смо ипак Европљани, а шта ће бити са самом Европском унијом и нашом тежњом да јој се прикључимо, остаје да се види. Европска унија још трпи америчко туторство, што се огледа и у хистеричним казненим мерама против Русије. Страшно им смета што се Крим добровољно прикључио Русији, у чијем је саставу најдуже историјски и био, али им не смета противправно отимање Косова и Метохије од Србије, и агресија НАТО-а на нашу земљу. Много је лицемерја у међународној, али и у свим балканским политикама.

А књига “Та мјеста”, у издању “Агоре”, као да здружује рукопис путописца, есејисте и песника?

- У праву сте, нису то све путописи у класичном смислу. Два повећа текста у књизи посвећени су градовима у којима сам дуго живео - Сарајеву и Берлину. То су својеврсни портрети тих градова, са важнијим подацима из њихове историје и преломних политичких збивања, а понајвише сам се трудио око представљања књижевног и културног живота. Све то, разуме се, из личног доживљајног ракурса. Ту су и дужи путописни записи, рецимо о једном шестонедељном путовању „Литературекспресом“ кроз Европу (од Лисабона, до Петрограда, Москве и Берлина), те опис једног дванаестодневног путовања по Јерменији. А мени је посебно важан запис о Јерусалиму, где сам заједно са Иваном В. Лалићем учествовао на великом књижевном фестивалу 1995. године. О томе сам написао и неколико песама, а цела ова књига „гарнирана“ је стиховима. Најопсежнији је уводни текст, у којем сам описао једнодневну посету мом родном селу у Подгрмечу, које је потпуно спаљено поткрај рата 1995, скупа са десетинама других српских села. Текст сам посветио успомени на чаробног писца из тога краја, Бранка Ћопића, не заборављајући ни његовог партизанског саборца и побратима с друге стране Грмеча Скендера Куленовића.

Ђорђе Писарев

Не волим исхитреност или произвољност у оценама било чега, било којег човека, његовог мишљења и дела. Прибојавам се од нехотичне повреде другога. Када и у нечијој песми наиђем на потпуно произвољне асоцијације речи или песничких слика, уз све  поштовање слободе израза, обично престајем да читам даље. То ми је један од знакова списатељске неодговорности, казује песник Стеван Тонтић.