Bela ajkula: Jedina životinja koja se ne može videti u zarobljeništvu
Čovek se oduvek trudio da pripitomi što više životinja kako bi sebi olakšao život, a u novijoj istoriji ta potreba se proširila na želju za društvom, odnosno ljubimcem. Razne vrste životinje danas se drže kao ljubimci, od tigrova, medveda, reptila, pa do svih vrsta ptica.
Međutim, iako je čovek uspeo da skoro sve vrste na neki način “zarobi”, držeći ih u zoološkim vrtovima, akvarijumima i drugim sredinama koje nisu njihovo prirodno stanište, jedina životinja koju čovek nikad nije uspeo da ukroti je velika bela ajkula. Nije da nisu pokušavali mnogo puta, međutim svaki je završen neuspehom.
Ne postoji nijedan akvarijum na svetu u kome se može videti ova ajkula, koja je i najveća od svoje vrste na svetu. Razloga je mnogo, a jedan od glavnih je što im je potrebno puno prostora. Ljudi pokušavaju od 1955. godine da smeste ovu opasnu životinju u zarobljeništvo, ipak, svaka je na kraju uginula. Jedan od razloga je depresija, jer čovek ne može, koliko god da se trudi, da stvori ajkuli uslove približne prirodnim, te su se u većini slučajeva ajkule trudile da glavom probiju staklo i tako nanosile sebi teške povrede.
Drugi i logičan razlog je da je to veoma skupo. Da bi se uhvatila i transportovala do akvarijuma velika bela ajkula, nije isplativo, jer prvo mora da se sagradi tank dovoljno velik za njeno prenošenje. Monterej Bej akvarijum se prihvatio ovog poduhvata u Kaliforniji 2004. godine, međutim četiri metra duga ajkula im je uginula. S druge strane, ukoliko je akvarijum dovoljno velik i da životinja u njemu preživi, to znači da je vrlo mala verovatnoća da će posetioci uspeti da vide ovu životinju.
Istorija je pokazala da su dva moguća scenarija kada je u pitanju zarobljeništvo ove životinje: uginuće ili vraćanje nazad u okean. Ajkula će pre odbiti da jede ili povrediti sebe, neko što će pristati na uslove koje joj nudi čovek.
Mnogobrojni neuspesi i informacije koje su danas dostupnije doveli su do toga da se promeni svest akvarijumske publike. Dokumentarci su podigli na noge zaštitnike prava životinja koji su skrenuli pažnju na nehumane uslove morskog života u zarobljeništvu. Ne bi ni valjalo da se svi mogu ukrotiti, zar ne?
Poznata i kao bela ajkula, živi u svim okeanima, naraste do 6,5 metara i teži 2,2 tone, što je čini najvećim predatorom među ribama. Ima beli stomak i siva leđa, i baš zbog boja koje se stapaju sa vodom, plenu je teško da uoči ajkulu koja ima dugu i šiljastu njušku i snažne troglaste i reckave zube.
Maksimalnu dužinu koju dostižu mušjaci je 792, a ženke 430 centimetara. Najteža izmerena ajkula imala je 3400 kilograma. Ajkule rastu do 30 godine života, a životni vek im je 36 godina. Odgovara im temperatura između 12 i 24 stepena, te preferiraju priobalne vode.
Najviše ih ima pri obalama Australije, Južne Afrike, Kalifornije, ostrva Gvadalupe, dok su ređe u Sredozemnom i Jadranskom moru, kao i oko Novog Zelanda, gde su proglašene zaštićenom vrstom. Primećene su na Karibima, i obalama Kenije, Sejšela, međutim to su zalutali primerci.
Ljudi nisu u njenom lancu ishrane
Bela ajkula ne baš ne voli jako duboke vode, međutim može da zaroni i do 1280 metara, a preferira dubine oko 900 metara. Napašće čoveka samo ako je izuzetno gladna, ali mi nismo u njenom lancu ishrane. Prirodni plen velike bele ajkule je tuna, koje je takođe sve manje u slanim vodama, te je zato i ajkula ugrožena vrsta.