Sedam godina bez Ejmi Vajnhaus

Ova engleska pevačica pronađena je predozirana alkoholom u svom stanu 23. jula 2011. godine, i tako se upisala u “Klub 27”, jer je imala svega 27 godina kada je preminula, ali i za vrlo kratko vreme postigla svetsku, ne samo popularnost, već slavu. Nakon njene smrti, verni obožavaoci su došli ispred njene kuće, doneli cveće, zapalili sveće, ali su se među mnogobrojnim ostavljenim porukama mogle videti i flaše votke i vina, koje je najčešće pila, kao znak da je publika došla da popije poslednju čašu sa Ejmi.

Rođena je 14. septembra 1983. godine u Londonu. Njen otac kaže da joj je još kao bebi puštao Frenka Sinatru, kao uspavanku, pa nije ni čudo što je njen prvi album, objavljen 2003. godine, poneo naziv “Frenk”. Ovaj album joj je doneo nominaciju za prestižnu nagradu “Merkjuri”. Još tada su se mogli čuti ozbiljni tekstovi koje je Ejmi sama pisala, ali i još poznatiji kontraalt i zvukovi bluza, soula i džeza. Vratila je ove muzičke pravce na liste najslušanijih pesama, a popularnost joj je brzo rasla, jer njen dubok i ozbiljan glas nije išao uz njenu tananu građu (koja se sve više smanjivala, kako je slava rasla).

Kritičari su pisali i poredili njen glas sa čuvenom Ninom Simon, Mejsi Grej, Sarom Von i Erikom Badu. Osvojila je nagradu “Ajvor Novelo” za pesmu “Stronger than me” u kategoriji najbolja savremena pesma. Album ubrzo dostiže platinasti tiraž i Ejmi donosi nastupe kako na čuvenim Glastonberiju, tako i na međunarodnom yez festivalu u Montrealu, a zatim i mnogim drugim.

Svoju prvu gitaru je dobila sa 13 godina kako je ne bi stalno pozajmljivala od brata, a prvu pesmu napisala je godinu dana nakon toga. Izbačena je iz muzičke škole zbog problematičnog ponašanja, tačnije pirsinga iznad usne, koji je posle bio njen zaštitni znak.

Specifičan stil, kako u muzici, tako i u oblačenju, i sve većem broju tetovaža na telu, doneo je i prve stranice tabloida, koje je kasnije često punila problematičnim ponašanjem, a usledila je i zavisnosti od alkohola i narkotika. Paparaci su danonoćno opsedali njenu kuću i klubove u koje je odlazila, prateći svaki njen korak kako bi je uhvatila u najgorem izdanju. Materijala im nije manjkalo...

Postala je i muza modnih dizajnera, poput Karla Lagerfilda, ali to je naravno nije spasilo da se suoči sa nizom zdravstvenih komplikacija koje su predstavljale kako pretnju njenom životu, tako i karijeri, koja je rasla, što je Ejmi tonula dublje.

Album “Back to black” objavljen 2006. godine lansirao je među zvezde, kada je nominovana za šest Gremija i osvojila pet, što nijedan engleski muzičar nije do nje uradio u jednoj godini. Samo su još pevačice Ališa Kiz i Lorin Hil uspele u tome. Nagrađena je u tri od četiri najvažnije kategorije: za debitanta godine, album godine i kompoziciju godine. Album se našao na trećem mestu liste najprodavanijih izdanja prve decenije 21. veka u Engleskoj.

Za razliku od Ejminog prvog albuma koji je nastao pod uticajem yez muzičara koje je ova pevačica volela da sluša, drugi album inspirisan je ženskim grupama iz pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka. Njene obrade starih bendova danas imaju milionske preglede na “Jutjubu”, kao i sve njene pesme.

Njen album više puta dolazi na prvo mesto britanskih top lista, a zatim se pozicionirao na sedmom mestu Bilbordove liste 200 najboljih albuma u SAD. Svih 11 pesama su producirali Salam Remi i Mark Ronson koji su rekli da je Ejmi pre svega bila iskrena kadgod joj se nešto nije dopalo, te su to odmah odbacivali, kao nešto na čemu ne vredi ni raditi. Njen talenat za muziku je nesporan, kao i muzički ukus.

Album “Back to black” postaje najprodavaniji album na Ostrvu sa prodatih 1,85 miliona primeraka 2007. godine. Najslušanije pesme “Rehab” i “You know I´m no good” se mogu čuti na svakoj radio stanici, što je slučaj i danas, ali pre punih 11 godina časopis “Tajm” proglašava Ejminu pesmu “Rehab” za pesmu godine.

Nažalost, nije bila u pravu kad je pevala da je dobro, to nije bila ni slučajno. Njen otac Mič, taksista, nakon njene smrti objavljuje knjigu “Moja kći Ejmi” u kojoj pokušava da objasni sve muke roditeljskog napora da ćerku vrati na pravi put, čak i nakon kraha njenog braka sa Blejkom Filder - Sivilom, kojeg i krive za njene početke redovnog konzumiranja heroina i kreka, zbog čega je i završio u zatvoru, što je ona teško podnela.

Iste godine kada je umrla posthumno je objavljen album “Hidden Treasures” sa obradama i neobjavljenim pesmama; ipak, njeno “vraćanje u crno”, sa kojima su se poistovetili ljudi širom planete, odveli su je u večnu slavu

Termin Klub 27 koristi se za muzičare koji su umrli u 27. godini. Crnu seriju počeli su Džimi Hendriks i Dženis Džoplin koji su umrli 1970. godine; život su izgubili usled predoziranja - Hendriks alkoholom i tabletama za spavanje, a Džoplin heroinom, a godinu dana kasnije umro je i Džim Morison. Svo troje su bili na vrhuncu svoje karijere. U “Klub 27” su se “upisali” i Brajan Džouns, Kurt Kobejn koji je izvršio samoubistvo i naposletku Ejmi Vajnhaus koja se otrovala alkoholom u svojoj kući u Londonu, gde je i pronađena..

Maša Stakić