Седам година без Ејми Вајнхаус

Ова енглеска певачица пронађена је предозирана алкохолом у свом стану 23. јула 2011. године, и тако се уписала у “Клуб 27”, јер је имала свега 27 година када је преминула, али и за врло кратко време постигла светску, не само популарност, већ славу. Након њене смрти, верни обожаваоци су дошли испред њене куће, донели цвеће, запалили свеће, али су се међу многобројним остављеним порукама могле видети и флаше вотке и вина, које је најчешће пила, као знак да је публика дошла да попије последњу чашу са Ејми.

Рођена је 14. септембра 1983. године у Лондону. Њен отац каже да јој је још као беби пуштао Френка Синатру, као успаванку, па није ни чудо што је њен први албум, објављен 2003. године, понео назив “Френк”. Овај албум јој је донео номинацију за престижну награду “Меркјури”. Још тада су се могли чути озбиљни текстови које је Ејми сама писала, али и још познатији контраалт и звукови блуза, соула и џеза. Вратила је ове музичке правце на листе најслушанијих песама, а популарност јој је брзо расла, јер њен дубок и озбиљан глас није ишао уз њену танану грађу (која се све више смањивала, како је слава расла).

Критичари су писали и поредили њен глас са чувеном Нином Симон, Мејси Греј, Саром Вон и Ериком Баду. Освојила је награду “Ајвор Новело” за песму “Стронгер than ме” у категорији најбоља савремена песма. Албум убрзо достиже платинасти тираж и Ејми доноси наступе како на чувеним Гластонберију, тако и на међународном yеz фестивалу у Монтреалу, а затим и многим другим.

Своју прву гитару је добила са 13 година како је не би стално позајмљивала од брата, а прву песму написала је годину дана након тога. Избачена је из музичке школе због проблематичног понашања, тачније пирсинга изнад усне, који је после био њен заштитни знак.

Специфичан стил, како у музици, тако и у облачењу, и све већем броју тетоважа на телу, донео је и прве странице таблоида, које је касније често пунила проблематичним понашањем, а уследила је и зависности од алкохола и наркотика. Папараци су даноноћно опседали њену кућу и клубове у које је одлазила, пратећи сваки њен корак како би је ухватила у најгорем издању. Материјала им није мањкало...

Постала је и муза модних дизајнера, попут Карла Лагерфилда, али то је наравно није спасило да се суочи са низом здравствених компликација које су представљале како претњу њеном животу, тако и каријери, која је расла, што је Ејми тонула дубље.

Албум “Бацк то блацк” објављен 2006. године лансирао је међу звезде, када је номинована за шест Гремија и освојила пет, што ниједан енглески музичар није до ње урадио у једној години. Само су још певачице Алиша Киз и Лорин Хил успеле у томе. Награђена је у три од четири најважније категорије: за дебитанта године, албум године и композицију године. Албум се нашао на трећем месту листе најпродаванијих издања прве деценије 21. века у Енглеској.

За разлику од Ејминог првог албума који је настао под утицајем yеz музичара које је ова певачица волела да слуша, други албум инспирисан је женским групама из педесетих и шездесетих година двадесетог века. Њене обраде старих бендова данас имају милионске прегледе на “Јутјубу”, као и све њене песме.

Њен албум више пута долази на прво место британских топ листа, а затим се позиционирао на седмом месту Билбордове листе 200 најбољих албума у САД. Свих 11 песама су продуцирали Салам Реми и Марк Ронсон који су рекли да је Ејми пре свега била искрена кадгод јој се нешто није допало, те су то одмах одбацивали, као нешто на чему не вреди ни радити. Њен таленат за музику је неспоран, као и музички укус.

Албум “Бацк то блацк” постаје најпродаванији албум на Острву са продатих 1,85 милиона примерака 2007. године. Најслушаније песме “Рехаб” и “You know И´м но good” се могу чути на свакој радио станици, што је случај и данас, али пре пуних 11 година часопис “Тајм” проглашава Ејмину песму “Рехаб” за песму године.

Нажалост, није била у праву кад је певала да је добро, то није била ни случајно. Њен отац Мич, таксиста, након њене смрти објављује књигу “Моја кћи Ејми” у којој покушава да објасни све муке родитељског напора да ћерку врати на прави пут, чак и након краха њеног брака са Блејком Филдер - Сивилом, којег и криве за њене почетке редовног конзумирања хероина и крека, због чега је и завршио у затвору, што је она тешко поднела.

Исте године када је умрла постхумно је објављен албум “Hidden Треасурес” са обрадама и необјављеним песмама; ипак, њено “враћање у црно”, са којима су се поистоветили људи широм планете, одвели су је у вечну славу

Термин Клуб 27 користи се за музичаре који су умрли у 27. години. Црну серију почели су Џими Хендрикс и Џенис Џоплин који су умрли 1970. године; живот су изгубили услед предозирања - Хендрикс алкохолом и таблетама за спавање, а Џоплин хероином, а годину дана касније умро је и Џим Морисон. Сво троје су били на врхунцу своје каријере. У “Клуб 27” су се “уписали” и Брајан Џоунс, Курт Кобејн који је извршио самоубиство и напослетку Ејми Вајнхаус која се отровала алкохолом у својој кући у Лондону, где је и пронађена..

Маша Стакић