GLUMAC SLOBODAN STEFANOVIĆ: Mr. Kitchen je moja nova uloga

Ljubazan i lepo vaspitan, Sloba pleni svojom harizmom, a sloboda, osim što je deo njegovog imena i ličnosti, izbija iz svake njegove izgovorene reči. Čuveni „Fantom iz opere“ rođen je u Novom Sadu, gde je i završio studije glume na Akademiji umetnosti.

Karijeru je započeo 2000. i već 18 godina je bogati raznovrsnim ulogama, zbog čega je, stalno bacajući se pred nove izazove, i postao prepoznatljiv. Usavršavao se u najstarijoj školi za mjuzikl u Americi. Iza sebe ima na desetine naslova i to ponajviše pozorišnih, za koje je dobijao najznačajnija glumačka priznanja, poput nagrade „Zoran Radmilović“, na koju je najviše ponosan. Igrao je i u televizijskim serijama, filmovima, a najmlađi gledaoci ga prepoznaju najviše zahvaljujući crtanim likovima kojima je pozajmljivao glas.

U februaru je svoju karijeru „začinio“ novom ulogom, budući da je postao autor i voditelj kulinarske emisije „Mr. Kitchen“ koja se svakog radnog dana u 9.45 i 17.10 časova emituje na „Top kanalu“. Oduvek je, kako kaže, voleo da kuva, a ideja za emisiju rodila se zahvaljujući „Instagram“ nalogu „Gastro glumac“ koji je otvorio na nagovor mnogih.

„Počeo sam da kuvam za Instagram jer su mnogi zahtevali od mene da im dostavljam zdrave recepte. Napravio sam „Gastro glumac“ brend i to se pokazalo kao sjajna stvar jer su mediji ođednom bili zainteresovani za to. Dobio sam  ponudu od jedne produkcije da napravim svoju autorsku emisiju i tako je sve krenulo. Napravio sam koncept, krenuo sa realizacijom i, evo, do sada sam uradio više od 80 emisija i nekih 240 recepata. To je jedan ogroman posao i za mene nešto potpuno novo, ali i primamljivo. Ovo je sada dobro došlo kao jedan super ventil da ispoljim svoju kreativnost na jedan drugi način - kroz kuvanje“, rekao je na početku razgovora za „Dnevnikov“ TV magazin glumac Slobodan Stefanović.

S obzirom na to da u emisiju dovodite i razne goste koliko je zahtevno biti voditelj i novinar, a u isto vreme kuvati u emisiji? Kako se snalazite u tome?

– Shvatio sam da je vaš novinarski posao krvav, jer ako želiš da budeš dobar moraš da budeš ozbiljno detaljan. To iziskuje mnogo vremena jer nikada ne znaš kakav će sagovornik ispred tebe da bude. Snađem se kada imam sagovornika koji je zatvoren, ali generalno je zaista velik posao, jer ja u tim snimajućim danima moram da nađem svoje ili recepte za goste koji ne znaju da kuvaju, pa onda to radim ja umesto njih. Moram da nađem pitanja, napišem najave i odjave za goste, da osmislim koncepte emisije, dakle zaista jedan velik posao. U isto vreme moram da kuvam, a sada sam shvatio da mi je mnogo lakše da ja kuvam gostima i to njihove recepte jer onda ostavljam njima više mesta da oni pričaju i da mi kažu nešto što možda nikome ne bi rekli, a meni hoće. Bitno mi je da imam zanimljive goste i uvek drugačiju temu. Kroz emisiju je do sada prošlo 50-ak gostiju, a svi su bili potpuno različiti i zanimmljivi. Uspeo sam da izvučem iz njih nešto što je zanimljivo.

Da li vam nedostaje Novi Sad?

Da! Nedostaje mi! Kad se zaigram u Beogradu i kad imam mnogo posla to i ne osećam toliko, a onda kad se sve smiri dođem u Veternik kod moje Lepe i Miće i tad  shvatim koliko mi nedostaje. Shvatim koliko mi nedostaju svi - sestra, sestrić, sestričina, kuma, svi oni ljudi s kojima sam se družio 23 godine, a onda sam samo otišao, iako se i dalje čujemo i vidimo. Nedostaje mi vožnja od Veternika do Keja u Novom Sadu i nazad. Nedostaje mi kafa u „Trčiki“. Nedostaje mi Bioskop „Arena“, Petrovaradinska tvrđava, Karlovci, gde sam završio Gimnaziju. Nedostaju mi ljudi iz srednje škole. Stvarno… da! Da, nedostaje mi. Sve to mi nedostaje.  

Osim što pripremate obroke, tokom emisije gledaoce upoznajete s  različitim zanimljivostima. Na koji način se pripremate za snimanja?

– Za svaku emisiju moram da napravim smuti, savet u kuhinji, a da pri tome sve to isprobam i da to bude siguran savet i recept. Da ne pričam o tome da sad ide druga sezona gde ću imati 200 epizoda gde ću morati da nađem još saveta, a da se ne ponavljam. Ljudi su zaista počeli da gledaju emisiju, masovno mi pišu i čak šalju recepte. Zabavlja me da komuniciram s ljudima koji gledaju emisiju. Nekada sam bio glumac u pozorištu, a sada sam postao kuvar (smeh). Nije da mi se baš sviđa što zapostavljam svoju primaru profesiju. Naravno, ne zapostavljam je, imam i dalje svoje predstave u pozorištu, radim razne stvari što se tiče glume, to je moje primarno zanimanje, naravno. I ovo što radim na televiziji je jedna vrsta glume. To je moja najnovija uloga. Sada sam kuvar i voditelj i meni se to sviđa. To ću da raditi dok god mi se bude sviđalo.

Da li vam je gluma onda i pomogla da se opustite i uđete lakše u voditeljski angažman?

– Jeste, zato što sam uradio dosta televizijskih serija i odnos prema kameri mi nije stran. Volim kameru, volim da radim na televiziji, a ovo sam samo definisao kao još jednu novu ulogu. To jeste nova uloga.

Da li ubacite u emisiju poneki recept za pravo vojvođansko jelo? 

– Trudim se da pravim zdrave recepte, a u Vojvodini ne može baš zdravo (smeh), ali vidiš, dobru si mi ideju dao. Napraviću celu emisiju o Vojvodini, pa da pravim štrudle, bećar paprikaš, krofne i sva ta lepa vojvođanska jela. To je dobra ideja.

Izjavili ste nedavno da je kuvanje jedna vrsta umetnosti. Da li je za vas to jedan od načina da ispoljite svoju umetničku kreativnost?

– Jeste, kako ne. Kad si umetnik ti ne možeš da se baziraš samo na jednu vrstu umetnosti. Glumac mora da ima mnogo iskustva u životu da mnogo toga prođe da bi mogao da doživljava to na sceni. Ovo posmatram kao jednu vrstu iskustva. Kada imaš mnogo kreativnosti u sebi i treba da je ispoljiš na mnogo različitih načina. Ja sam, eto, našao još jedan. Ja sam takav… kada mi ovo dosadi naći ću nešto treće.

Npr. stolariju?

– Jeste, bavio sam se i stolarijom. Moji prijatelji znaju da imam čitav arsenal  bušilica, burgija, čekića, šrafcigera, šrafova kod kuće i onda ja odem i popravljam im sve što ne funkcioniše. Meni je to negde zanimljivo. Nisam taj koji čeka da mi nešto padne sa neba ili da mi neko drugi nešto uradi. Sve u životu radim sam, uslovno rečeno. Tako sam najsigurniji da će posao biti urađen.

Izjavili ste da ljubav ne ulazi ne usta, da li još uvek stojite pri tome?  

– Naravno da ne ulazi na usta - ako nahraniš nekog to je sad kao ljubav? To su gluposti, otići ću u restoran, pa se neću zaljubiti u kuvaricu koja mi je napravila jelo. Za ljubav moraju da se dese mnoge stvari, u pitanju je hemija, nije to samo pitanje koliko ću da stavim soli i bibera.

A da li nekad osvajate hranom?

– Ne, uopšte ni ne razmišljam o tome da li treba da osvajam hranom. Želim da ljudima kojima kuvam bude lepo. To je samo jedan način da učiniš sebi i svojim prijateljima ili kome god veče lepšim, ali nikad nisam razmišljao o tome da kuvanje može da bude način zavođenja.

Pojedinim glumcima se često dodeljuju iste ili slične uloge. Šta mislite da li su krivi glumci ili reditelji?

– To je dobro pitanje. Mislim da su krivi više reditelji nego glumci, jer te posmatraju kroz jednu prizmu i ako te vide u dobroj ulozi oni ti nadalje daju jednu te istu ulogu jer znaju da si u tom žanru dobar. Međutim, mislim da su plašljivci, jer ne žele da dozvole sebi da eksperimentišu. S druge strane glumcu je određena uloga u kojoj je bio uspešann sigurna luka i on zna da će ponovo da se svidi publici ako isto to bude igrao. Verovatno, samo pretpostavljam... Nikada nisam razmišljao na taj način. Šta me briga! Radio sam uloge za koje sam dobio super kritike i možda  najveće nagrade u pozorišnom stvaralaštvu, ali nikad nisam razmišljao o tome da moram da ponovim neku ulogu jer mi je ona „išla“. To je linija manjeg otpora. Uradiću nešto drugo i drugačije, pa makar bila i propast, ali ću znati da sam bar pokušao nešto drugo, da nisam reciklirao samog sebe.

Jeste se nekad na tom putu biranja uloga zapitali: „Da li ja to mogu“?

– Da, kako ne. Preispituješ se stalno. Zamisli da se ti kao novinar ne preispituješ za neke stvari. Ja sam se doduše više preispitivao kao mlad glumac, dok još nisam imao toliko samopouzdanja i kad ne znaš reditelje i kad ne možeš da se izboriš za neko svoje ja na sceni. Ali sad imam sve manje i manje takvih preispitivanja. Volim, zato i mogu. Kad nešto voliš onda valjda i možeš.

Čuo sam da isto tako volite da provocirate publiku kada ste na sceni? Je li to tačno?

– Kažu mi da provociram publiku, ali ne znam… Ja samo igram ono što mi je zadato i što mi je zanimljivo. Bilo je doduše nekih uloga koje su provocirale publiku, poput Ceremonijal majstora u „Kabareu“, koji je bio prilično provokativan, ali publici se to svidelo. Publika voli kada je maltretiraš (smeh). 

Ko vam je najveći kritičar?

– Ja sam sebi. Kao dupli lav stvarno znam kad omašim. Imam taj neki osećaj. Imaš glumce koji promišljaju o svemu i one koji su glumci instinkta, poput mene, iako bih voleo da sam od onih koji imaju kombinaciju oba. Tačno znam po osećaju dokle mogu i šta mogu.

Vladimir Bijelić