ГЛУМАЦ СЛОБОДАН СТЕФАНОВИЋ: Mr. Kitchen је моја нова улога

Љубазан и лепо васпитан, Слоба плени својом харизмом, а слобода, осим што је део његовог имена и личности, избија из сваке његове изговорене речи. Чувени „Фантом из опере“ рођен је у Новом Саду, где је и завршио студије глуме на Академији уметности.

Каријеру је започео 2000. и већ 18 година је богати разноврсним улогама, због чега је, стално бацајући се пред нове изазове, и постао препознатљив. Усавршавао се у најстаријој школи за мјузикл у Америци. Иза себе има на десетине наслова и то понајвише позоришних, за које је добијао најзначајнија глумачка признања, попут награде „Зоран Радмиловић“, на коју је највише поносан. Играо је и у телевизијским серијама, филмовима, а најмлађи гледаоци га препознају највише захваљујући цртаним ликовима којима је позајмљивао глас.

У фебруару је своју каријеру „зачинио“ новом улогом, будући да је постао аутор и водитељ кулинарске емисије „Мр. Kitchen“ која се сваког радног дана у 9.45 и 17.10 часова емитује на „Топ каналу“. Одувек је, како каже, волео да кува, а идеја за емисију родила се захваљујући „Инстаграм“ налогу „Гастро глумац“ који је отворио на наговор многих.

„Почео сам да кувам за Инстаграм јер су многи захтевали од мене да им достављам здраве рецепте. Направио сам „Гастро глумац“ бренд и то се показало као сјајна ствар јер су медији ођедном били заинтересовани за то. Добио сам  понуду од једне продукције да направим своју ауторску емисију и тако је све кренуло. Направио сам концепт, кренуо са реализацијом и, ево, до сада сам урадио више од 80 емисија и неких 240 рецепата. То је један огроман посао и за мене нешто потпуно ново, али и примамљиво. Ово је сада добро дошло као један супер вентил да испољим своју креативност на један други начин - кроз кување“, рекао је на почетку разговора за „Дневников“ ТВ магазин глумац Слободан Стефановић.

С обзиром на то да у емисију доводите и разне госте колико је захтевно бити водитељ и новинар, а у исто време кувати у емисији? Како се сналазите у томе?

– Схватио сам да је ваш новинарски посао крвав, јер ако желиш да будеш добар мораш да будеш озбиљно детаљан. То изискује много времена јер никада не знаш какав ће саговорник испред тебе да буде. Снађем се када имам саговорника који је затворен, али генерално је заиста велик посао, јер ја у тим снимајућим данима морам да нађем своје или рецепте за госте који не знају да кувају, па онда то радим ја уместо њих. Морам да нађем питања, напишем најаве и одјаве за госте, да осмислим концепте емисије, дакле заиста један велик посао. У исто време морам да кувам, а сада сам схватио да ми је много лакше да ја кувам гостима и то њихове рецепте јер онда остављам њима више места да они причају и да ми кажу нешто што можда никоме не би рекли, а мени хоће. Битно ми је да имам занимљиве госте и увек другачију тему. Кроз емисију је до сада прошло 50-ак гостију, а сви су били потпуно различити и zanimmljivi. Успео сам да извучем из њих нешто што је занимљиво.

Да ли вам недостаје Нови Сад?

Да! Недостаје ми! Кад се заиграм у Београду и кад имам много посла то и не осећам толико, а онда кад се све смири дођем у Ветерник код моје Лепе и Миће и тад  схватим колико ми недостаје. Схватим колико ми недостају сви - сестра, сестрић, сестричина, кума, сви они људи с којима сам се дружио 23 године, а онда сам само отишао, иако се и даље чујемо и видимо. Недостаје ми вожња од Ветерника до Кеја у Новом Саду и назад. Недостаје ми кафа у „Трчики“. Недостаје ми Биоскоп „Арена“, Петроварадинска тврђава, Карловци, где сам завршио Гимназију. Недостају ми људи из средње школе. Стварно… да! Да, недостаје ми. Све то ми недостаје.  

Осим што припремате оброке, током емисије гледаоце упознајете с  различитим занимљивостима. На који начин се припремате за снимања?

– За сваку емисију морам да направим смути, савет у кухињи, а да при томе све то испробам и да то буде сигуран савет и рецепт. Да не причам о томе да сад иде друга сезона где ћу имати 200 епизода где ћу морати да нађем још савета, а да се не понављам. Људи су заиста почели да гледају емисију, масовно ми пишу и чак шаљу рецепте. Забавља ме да комуницирам с људима који гледају емисију. Некада сам био глумац у позоришту, а сада сам постао кувар (смех). Није да ми се баш свиђа што запостављам своју примару професију. Наравно, не запостављам је, имам и даље своје представе у позоришту, радим разне ствари што се тиче глуме, то је моје примарно занимање, наравно. И ово што радим на телевизији је једна врста глуме. То је моја најновија улога. Сада сам кувар и водитељ и мени се то свиђа. То ћу да радити док год ми се буде свиђало.

Да ли вам је глума онда и помогла да се опустите и уђете лакше у водитељски ангажман?

– Јесте, зато што сам урадио доста телевизијских серија и однос према камери ми није стран. Волим камеру, волим да радим на телевизији, а ово сам само дефинисао као још једну нову улогу. То јесте нова улога.

Да ли убаците у емисију понеки рецепт за право војвођанско јело? 

– Трудим се да правим здраве рецепте, а у Војводини не може баш здраво (смех), али видиш, добру си ми идеју дао. Направићу целу емисију о Војводини, па да правим штрудле, бећар паприкаш, крофне и сва та лепа војвођанска јела. То је добра идеја.

Изјавили сте недавно да је кување једна врста уметности. Да ли је за вас то један од начина да испољите своју уметничку креативност?

– Јесте, како не. Кад си уметник ти не можеш да се базираш само на једну врсту уметности. Глумац мора да има много искуства у животу да много тога прође да би могао да доживљава то на сцени. Ово посматрам као једну врсту искуства. Када имаш много креативности у себи и треба да је испољиш на много различитих начина. Ја сам, ето, нашао још један. Ја сам такав… када ми ово досади наћи ћу нешто треће.

Нпр. столарију?

– Јесте, бавио сам се и столаријом. Моји пријатељи знају да имам читав арсенал  бушилица, бургија, чекића, шрафцигера, шрафова код куће и онда ја одем и поправљам им све што не функционише. Мени је то негде занимљиво. Нисам тај који чека да ми нешто падне са неба или да ми неко други нешто уради. Све у животу радим сам, условно речено. Тако сам најсигурнији да ће посао бити урађен.

Изјавили сте да љубав не улази не уста, да ли још увек стојите при томе?  

– Наравно да не улази на уста - ако нахраниш неког то је сад као љубав? То су глупости, отићи ћу у ресторан, па се нећу заљубити у куварицу која ми је направила јело. За љубав морају да се десе многе ствари, у питању је хемија, није то само питање колико ћу да ставим соли и бибера.

А да ли некад освајате храном?

– Не, уопште ни не размишљам о томе да ли треба да освајам храном. Желим да људима којима кувам буде лепо. То је само један начин да учиниш себи и својим пријатељима или коме год вече лепшим, али никад нисам размишљао о томе да кување може да буде начин завођења.

Појединим глумцима се често додељују исте или сличне улоге. Шта мислите да ли су криви глумци или редитељи?

– То је добро питање. Мислим да су криви више редитељи него глумци, јер те посматрају кроз једну призму и ако те виде у доброј улози они ти надаље дају једну те исту улогу јер знају да си у том жанру добар. Међутим, мислим да су плашљивци, јер не желе да дозволе себи да експериментишу. С друге стране глумцу је одређена улога у којој је био uspеšann сигурна лука и он зна да ће поново да се свиди публици ако исто то буде играо. Вероватно, само претпостављам... Никада нисам размишљао на тај начин. Шта ме брига! Радио сам улоге за које сам добио супер критике и можда  највеће награде у позоришном стваралаштву, али никад нисам размишљао о томе да морам да поновим неку улогу јер ми је она „ишла“. То је линија мањег отпора. Урадићу нешто друго и другачије, па макар била и пропаст, али ћу знати да сам бар покушао нешто друго, да нисам рециклирао самог себе.

Јесте се некад на том путу бирања улога запитали: „Да ли ја то могу“?

– Да, како не. Преиспитујеш се стално. Замисли да се ти као новинар не преиспитујеш за неке ствари. Ја сам се додуше више преиспитивао као млад глумац, док још нисам имао толико самопоуздања и кад не знаш редитеље и кад не можеш да се избориш за неко своје ја на сцени. Али сад имам све мање и мање таквих преиспитивања. Волим, зато и могу. Кад нешто волиш онда ваљда и можеш.

Чуо сам да исто тако волите да провоцирате публику када сте на сцени? Је ли то тачно?

– Кажу ми да провоцирам публику, али не знам… Ја само играм оно што ми је задато и што ми је занимљиво. Било је додуше неких улога које су провоцирале публику, попут Церемонијал мајстора у „Кабареу“, који је био прилично провокативан, али публици се то свидело. Публика воли када је малтретираш (смех). 

Ко вам је највећи критичар?

– Ја сам себи. Као дупли лав стварно знам кад омашим. Имам тај неки осећај. Имаш глумце који промишљају о свему и оне који су глумци инстинкта, попут мене, иако бих волео да сам од оних који имају комбинацију оба. Тачно знам по осећају докле могу и шта могу.

Владимир Бијелић