Vukašinović: Svaki čovek mora biti podjednako bitan

Nakon nekoliko uvodnih kurtoaznih rečenica oficijelni deo divana počeo je mojom ne naročito inventivnom opaskom da „nije kome je namenjeno, već kome je suđeno”, kojom sam aludirao na činjenicu da je, sticajem okolnosti, uskočio u predstavu „Anika i njena vremena” Ane Đorđević, koja je na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta. I da je, tako kao zamena u ulozi Jakše, nedavno na 68. susretima profesionalnih pozorišta Vojvodine dobio nagradu za najboljeg mladog glumca, koju dodeljuje Savez dramskih umetnika. Dušan Vukašinović se slatko nasmejao: „To su mi već rekli”...

– Nije mi ovo bilo prvi put da uskačem u neku predstavu i zapravo se radi o zanimljivom iskustvu. Naizgled to zaista jeste proces potpuno suprotan onom koji deluje logično kada je u pitanju kreiranje uloge „od nule”. Međutim, takva situacija ima i određene prednosti. Jer, taj trenutak kada objektivno imam sužen prostor zahteva veću koncentraciju, pa i visprenost, i istovremeno me onemogućava da se bavim nizom ponekad destruktivnih pitanja, kojima bih se nemonovno opterećivao da imam više vremena na raspolaganju. U ovakvim situacijama moram se fokusirati na suštinu – jer u suprotnom ne bih stigao da pohvatam sve konce predstave. U slučaju „Anike” je sve bilo dodatno olakšano činjenicom da je rediteljka Ana Đorđević imala puno razumevanja i strpljenja, dajući mi sve potrebne informacije o procesu kroz koji su prošli tokom rada na predstavi, a opet mi ostavljajući i dosta prostora za razigravanje. Uz to, kolega Dušan Matejić, koji je pre mene igrao Jakšu, dao je toj ulozi jasne konture, koje sam onda mogao da ispunim svojim razmišljanjima.

Otvaramo ipak temu glumačkih „fioka”, odnosno posezanja za rešenjima iz nekih pređašnjih uloga, što je praksa koju često koriste iskusniji glumci kada im valja uskočiti u neku predstavu...

– Na Akademiji su nas i upozoravali da se čuvamo takvih situacija. No, ruku na srce, za ovo relativno kratkog teatarskog iskustva nisam ni uspeo da formiram fioke, tako da mi svaki novi glumački zadatak, pa bio on uskakanje ili čitav proces, dolazi kao potpuno nova tabla na koju onda sve što u tom trenutku imam - bacim, pa višak otresem, a ono korisno sastavim u neku, verujem, smislenu sliku. U slučaju Jakše bila je srećna okolnost da je on godinama, dilemama... ne tako daleko od mene, tako da sam mogao da razumem situaciju u kojoj se našao. Naravno, niti sam ja igrao sebe, niti bih to bio ja u datim okolnostima, ali mi nije bilo teško da se identifikujem, emotivno i ljudski, tim pre što se po mnogo čemu vreme u kojem živimo, nažalost, ne razlikuje puno od onog koje je Andrić opisivao.

Prvi put sam ovog mladog glumca gledao u „Buretu baruta”, odličnoj studentskoj predstavi klase Borisa Isakovića na AUNS koja je posle „preneta” u „Promenu”, akademsko pozorište koje je nakon godina prinudnog mirovanja oživelo upravo na inicijativu Dušana i nekolicine njegovih kolega. I danas radi punom parom...

– Jesu te predstave u studentskom formatu, ali „Promena” ima nešto što nema nijedno profesionalno pozorište, to odgovorno tvrdim. A to su pozitivna naivnost, entuzijazam i vera mladih umetnika, koje još nije uhvatio žrvanj sistema koji vlada u institucionalnim teatrima. Istina je da na Akademiji nema problema glumačke svakodnevice, u pitanju je eksperimentalna, umetnosti potpuno okrenuta mikrosredina, i tu se vidi ono iskonsko, zbog čega smo svi mi poverovali da svoje živote želimo da posvetimo pozorištu. Misija „Promene” je upravo u tome da probamo da to što duže sačuvamo, ali i da, ako je ikako moguće, nekako i proširimo.

Ali svakog mladog glumca po izlasku van utvrda Akademije umetnosti, koju brane entuzijazam i posvećenost, kad-tad čeka surovi „susret s profesionalnom teatarskom realnošću” u kojoj su tezge i kuvanje ručka često preči od pripreme novog komada...

– Pogađa me što se generalno koristi termin „realnost” za nešto za šta niko ne može da tvrdi da to baš tako treba i mora, da ne može drugačije. Po meni, na takav pristup smo naprosto navikli pa se on posledično počeo i podrazumevati. A ja sam valjda još dovoljno mlad – mada bih voleo da nije samo to – pa verujem da to tako ne mora. Uostalom, postoji niz koleginica i kolega koji svojim primerom pokazuju da ambivalentan odnos prema glumačkom pozivu nije nužan – oni poštuju profesiju, poštuju teatar, poštuju publiku. Naravno da je život – život, i ja imam malo dete, koje mora da jede, da se obuče, koje mora i kod lekara. Ali baš zbog toga dete za mene nije izgovor već, naprotiv, ogromna ljubav koja mene samo motiviše i daje mi snagu da se još iskrenije posvećujem pričama koje u teatru želimo da ispričamo publici.

Činjenica je, međutim, da mladim glumcima, koji završe akademiju, „Promena” ne može biti cilj, ishodište, već samo usputna destinacija kojoj se povremeno i rado vraćaju kako bi se okrepili, „napunili baterije”, ali iz koje ih put neminovno vodi dalje... 

– Kada smo oživljavali teatar „Promena”, a to je bilo na mojoj trećoj godini fakulteta, već tad sam se suočio i sa mnoštvom neumetničkih izazova, od pravne službe, APR-a, banke, MUP-a... A da ne pričamo o neglumačkim poslovima unutar pozorišta, poput montiranja praktikabala za publiku, “formiranja” scene ili improvizovanja scenografije. I sve to praktično volonterski. Međutim, upravo kada se iz jednačine izbacila ta igračka zvana novac, dobio se susret sa pravom realnošću, dakle ne onom naknadno učitanom tipa „tezga” i „ručak”. A ta prava umetnička realnost je talent, rad i odgovor publike. Mlade kolege, koje su u „Promenu” došle posle nas, sada to prihvataju kao nešto sasvim normalno. I mislim da će im to dosta pomoći u budućnosti.

Ipak, morao sam Dušana da otvoreno pitam: da li bi prihvatio poziv da postane deo nekog profesionalnog teatra, dakle „socijalno, zdravstveno i redovna plata”, iako bi to možda značilo svesno „rušenje sneška” i postepeni ulazak u kolotečinu „realnosti”...

–Da me je neko pre Akademije pitao: institucija ili alternativa, bez razmišanja bih odgovorio „kakva, bre, alternativa, sve alternativno je upitnog kvaliteta”. U toku Akademije zakleo bih se da nikada u životu neću ući u neku instituciju. A sada sam svestan toga da ni jedno ni drugo nije nužno ni dobro ni loše, mada smo mi smo skloni da sve odvajamo na crno i belo, i bojim se da će tako biti dok god se insistira na toj rovovskoj podvojenosti institucija i alternative. Niti obezbeđuje a priori institucija sigurnu platu, jer para je u kulturi sve manje, niti alternativa a priori otvara prostor za neograničenu umetničku slobodu iz koje se onda rađa kvalitet. Niti, s druge strane, alternativa nužno znači marginu i brigu o elementarnoj egzistenciji, kao što ni u instituciji umetnost nužno ne postaje impotentna.

Recimo, u mastodontu kakav je SNP sa tolikim brojem zaposlenih teško je očekivati da svi budu umetnički dosledni, ali itekako ima, i to ne malo, kvalitetnih ljudi koji drže do profesionalnog digniteta. Mene jeste institucionalni teatarski sistem polako počeo da uvlači u sebe iako se - verovatno uzaludno - tome još uvek opirem. Ali šta god da se desi, držaću se, koliko god budem imao snage, onoga što nosim iz „Promene”...

Dušan Vukašinović ponovo radi u Srpskom narodnom pozorištu, gde je uključen u realizaciju autorskog projekta mlade novosadske rediteljke Mie Knežević “Put oko sveta za 60 sekundi”, koji nastaje na temelju proze Vladimira Arsenijevića...

– Izgleda da imam sreće sa rediteljima, zapravo sa rediteljkama (smeh). Sa Anom Đorđević sam se brzo našao na toj konekciji glumac-redutelj, a sa Miom sam prošle godine imao sjajno iskustvo u Kraljevu, u predstavi „Plej Andrić”, uskakao sam prethodno ovde u njen „Nebeski odred”, a sada sam ponovo u procesu „60 sekundi”. I baš uživam u tom našem radu jer se jako dobro razumemo. Sam materijal je veoma inspirativan, te Arsenijevićeve priče su na mnogo nivoa, počevši od teme vremena u ovom civilizacijskom trenutku u kom živimo. Koliko smo svesni toga šta se sve dogodi u jednom minutu, a šta nam promakne.

Naravno, to je samo jedan sloj, jer je u fokusu 25 priča koja svaka za sebe predstavlja novo pitanje, problem, novi univerzum... Veoma zanimljiv eksperiment, koji se razvija na velikom broju frontova. Na početku rada je otvorena i rasprava o tome da li je reč o primarno rediteljskom i dramaturškom projektu ili je on i glumački inspirativan. Ali meni se i tada činilo da bi bilo koja dilema te vrste zapravo značila da nismo dovoljno pošteni prema vlastitoj profesiji. I generalno prema ljudskim sudbinama. Jer, svaki čovek mora biti pođednako bitan. Tako i na sceni, nije neko manje bitan zato što ima manje teksta. I ako se tako pristupa, ako polazimo od toga da su svi ljudi jednako vredni, onda i glumački odgovor može biti samo inspirativan i sa ozbiljnim prostorom za igru.

  M. Stajić