Putopis: Priče o jednom svetu izvan sveta

Slećemo na aerodrom u Kočiju, spremni unapred da ponovo pohodimo knjigu “Bog malih stvari” Arundati Roj. Njeni junaci upravo ovde očekuju rođaku iz Engleske, čiji će im dolazak zauvek pomesti sliku dotadašnjeg života. Ova nevidljiva stvarnosna bomba rođaku će poslati na dno prljave reke, a njihove živote rasuti daleko od Kerale, hrišćanske države sa juga Indije.

Aerodrom nije ni priručan ni ofucan kao krajem šezdesetih kada se dešava fatalan zaplet ove knjige pomerenih stvari i kratkih rezova. Elegantno upeglan, na nivou najboljih svetskih, ovaj aerodrom je i jedan od retkih koji kompletnu električnu energiju dobija od sunca... Dok se pospan odvozim s njega, i okolo gledam plantaže čaja (šta bi drugo zamišljao Evropljanin da će videti u Indiji, pored krda slonova, naravno), shvatam da to nisu plantaže čaja, već beskrajni nizovi solarnih panela. I razrešenje one, meni naoko nejasne informacije sa zida aerodromskih odaja za strance “o jedinom aerodromu na svetu koji se u potpunosti pokreće na sunce”, dok sam, sa bledim, pastoznim i starim Engleskinjama, čekao da mi izuzetno ljubazni službenici (za razliku od naših) overe mejlom naručenu i plaćenu vizu. Usput su najsavremenijom tehnologijom vizirali i očno dno i šare prstiju. Tek da se vidi koliko su duboko zagazili u IT revoluciju.

A i da shvatimo da smo u Kerali, “Božjoj ličnoj zemlji“, najrazvijenojoj državi sa najobrazovanijim stanovništvom u celoj Indiji. Ovdašnji ljudi trgovali su začinima sa starim Rimljanima, Grcima, Egipćanima, Jevrejima i Arapima, primali hrišćanstvo od Sirijaca i apostola Tome, a zatim i od Portugalaca, Holanđana i Engleza, čije su Istočno - indijske kompanije baš ovde najbolje radile. I danas trguju, ima ih trideset i kusur miliona, proizvode gumu i začine, bave se savremenim industrijama, gastarbajterišu u bogatim arapskim zemljama Zaliva, a „Nacional Geografic“ ih je stavio među 50 svetskih destinacija koje jednostavno morate posetiti. I, jedno desetak miliona ljudi godišnje to i čini. A Vlada Pištalo i ja, na Tomasov poziv, dolazimo na Međunarodni festival knjiga i pisaca.

Na putu do hotela – bezbroj crkava,  pravoslavnih, katoličkih, a i po koja yamija ili hindu hram se smenjuju sa postmodernističkom arhitekturom, bankama, zlatarama i klinikama, većim i manjim šoping molovima, opšte prakse ili posebne vrste, svejedno, poput onih nebodera izniklih iz peska Dubajia. Beskrajnim bulevarom Matahme Gandija, u gužvi koja liči na pokretnu izložbu savremene, japanske i evropske auto-industrije, taksijem pratimo zmiju ogromnog metroa-nadvožnjaka. Vozi se levom stranom, brzo i ludo, i nema nam u vidokrugu ni jedne rikše. Lepršaju šareni sariji devojaka na motorima koji u rojevima prolaze.

Nakon okrepljujućeg sna u francuskom hotelu Ibis, stižemo na otvaranje Sajma knjiga, negde usred ovog istovremeno i čudnog i bliskog dvomilionskog grada. Ispod ogromne šatre, koja je i otvorena i kondicionirana, više od hiljadu ljudi sluša priču o rečima... Znanje, razumevanje, prosvetljenje… moto je ovog sajma i želja da se do suštine dođe uz pomoć knjige... To govore pisci, ali i političari. Na otvaranju se i simbolički pali večna vatra književnosti... Značenje onoga što jeste.

Srećemo stare poznanike, Tomasa, Pravina, Dijega, a upoznajemo i nove, Metjua, Eduarda, Prijamku… I mnoge pisce koji pišu na brojnim indijskim jezicima. Pisci, kao i drugde u svetu, uvek su drugačiji od ostatka populacije, a ovde su pak i druge rase. U situacijama kada je čovek osuđen skoro isključivo na vizuelni kontakt, i ekspresija sveta izgleda pomalo drugačija. Naravno, lako se sporazumevamo i gestom.

Reč je bog. Ili obrnuto.

Nenad Šaponja