Sluškinjina priča: Društveni haos, ali na štetu žena

Knjiga je stekla nekoliko inkarnacija, kako film prema scenariju Harolda Pintera, tako i operu, a trenutno se na HBO-u prikazuje druga sezona uspešne serije... Atvud je nedavno otkrila kako je došla na ideju horor-društva u kojem su žene svedene na “hodajuće maternice”.

Ona je “Sluškinjinu priču” počela da piše u proleće 1984, dok je živela u Zapadnom Berlinu, a rukopis se prvobitno zvao “Offred”, po imenu glavne junakinje, ali je uskoro promenila naziv. Roman je u Kanadi objavljen u jesen 1985, a sledile su Velika Britanija i SAD.

Priče o budućnosti uvek imaju premisu “što ako”, a “Sluškinjina priča” ima ih nekoliko. Na primer, ako bi neko hteo da preuzme moć u SAD, ukine liberalnu demokratiju i uvede diktaturu, kako bi to izveo? Šta bi ponudio kao svoju priču? Ne bi smela da liči na oblike komunizma ili socijalizma: to bi bilo suviše nepopularno. Naziv demokratija mogao bi se koristiti kao opravdanje da se ukine liberalna demokratija, bez sumnje, mada 1985. to nisam smatrala mogućim, objašnjava Atvud i dodaje kako su nacije oduvijek radikalne verzije vlada temeljile na sistemu koji je već postojao.

Kina je tako državnu birokratiju zamenila sličnom državnom birokratijom pod drugim imenom, SSSR je mrsku tajnu policiju carske Rusije zamenio još gorom i tako dalje. Dubinski temelji SAD, kako sam tada razmišljala, nisu u relativno nedavnim strukturama republike 18. veka, s premisama o jednakosti i odvajanju crkve i države, nego teokratija 17. veka, puritanska Nova Engleska, s naglašenim otporom prema ženama, a koja bi mogla ponovno stasati u periodu društvenog haosa.

Kao i originalna teokratija, objašnjava Atvud, i ova bi opravdanje za svoje akcije mogla pronaći u nekoliko biranih odlomaka iz Biblije, pri čemu bi se oslanjala na Stari zavet, umesto na Novi.

Kako vladajuće klase uvek nastoje prisvojiti najbolja i najređa dobra i usluge, i kako je jedna od postavki romana to da je plodnost u industrijalizovanom Zapadu došla u pitanje, ono retko bile bi plodne žene, koje su uvek na listi ljudskih želja, na ovaj ili onaj način. Isto je i s kontrolom reprodukcije: ko će rađati, a ko prisvajati i odgajati decu, ko će biti kriv ako se deci nešto loše dogodi. Imala sam pravilo: u knjigu neću uključiti ništa što ljudi već nisu radili u nekom prostoru i vremenu i za što tehnologija već nije postojala. Nisam htela da me optuže za mračne, uvrnute izume ili za krivu procenu potencijala ljudi za gnusno ponašanje, kaže Atvud.

Javna vešanja, odeća specifična za kaste, prisilno rađanje, krađa dece, zabrana pismenosti, uskraćivanje ličnih prava - sve je to i ranije bilo prisutno, objašnjava Atvud, i to ne u drugim kulturama i religijama, nego na Zapadu i unutar “hrišćanske” tradicije.

Uključila sam i epilog, iz perspektive u kojoj su i sluškinja i svet u kojem je živela nestali u istoriji. Ako se postavlja pitanje je li moguće da se ostvari “Sluškinjina priča”, setim se da u knjizi postoje dve budućnosti i ako se prva ostvari, onda može i druga, kaže Margaret Atvud.

Stavljam “hrišćanske” pod navodnike jer verujem da bi mnogo toga iz ponašanja i doktrine Crkve, u sklopu njenog istorijskog postojanja kao društvene i političke organizacije, osobi po kojoj je dobila ime bilo odvratno, upozorava Atvud i tvrdi da “Sluškinjinu priču” često opisuju kao feminističku distopiju, ali da termin nije najtačniji.

U feminističkoj distopiji svi bi muškarci imali veća prava od svih žena. Bila bi to dvoslojna struktura, gornji sloj muškarci, donji žene. Ali Gilead je uobičajena vrsta diktature, u obliku piramide, pri čemu su na vrhu moćnici oba pola, s tim da muškarci generalno imaju viša zvanja od žena na njihovom položaju. Slede ih niži nivoi moći i statusa, a svaka uključuje i muškarce i žene. Na samome dnu su i neoženjeni muškarci koji prvo moraju da odsluže vojsku da bi kao nagradu dobili ekonoženu.

Interes za distopijsku književnost kod Atvudove javio se u adolescenciji, dok je čitala Orvelovu “1984”, Hakslijev “Vrli novi svet” i Bredberijevev “Farenhajt 451”, a nastavio se na studijama na Harvardu ranih 1960-ih:

Jednom kad vas zaintrigira neki oblik književnosti uvek imate tajni nagon da i sami napišete njegov primerak...

N. Dn