Aleksandar Gavriljuk: Propovednik lepote muzike koja govori sve jezike

Ona je došla kod njega na časove klavira koji su, nedugo potom, postali nešto više od učenja muzike. Tako je Zorica Marković postala gospođa Gavriljuk, a Aleksandar je poneo epitet – srpski zet.

Iako Australiju smatraju svojom domovinom, posle boravka u Berlinu, novu adresu za svoju četvoročlanu porodicu (u međuvremenu su postali roditelji Ane-Emilije i Olivije-Sofije)  su našli u mirnoj Holandiji. Na naše pitanje kako i gde pronalazi ravnotežu u svom životu, pijanista svetskog glasa i jedna od najvećih zvezda predstojećih Novosadskih muzičkih svečanosti Aleksandar Gavriljuk (35), kroz smeh nam odgovara:

- Ja, inače, stalno pravim neki balans u životu. Imam dvoje dece, čini mi se da smo dobili novi, životni i porodični balans preseljenjem u Holandiju. Živimo, pomalo, na srpski način. Tu su moji koncerti i vreme za vežbanje. Ovde smo u novoj sredini gde nemamo mnogo rodbine i prijatelja u blizini. Ravnoteža mi je veoma važna stvar. Moram stalno da je pravim između moje uloge pijaniste i oca, odnosno, supruga. Te tri stvari su, zapravo, najvažnije u mom životu. S druge strane, trudim se da taj balans održim i u svom poslu- nemam mnogo različitog programa koji održavam u isto vreme, trudim se da imam dobar raspored, da budem u dobrom zdravstvenom stanju, da budem fizički jak i spreman. Za sve to mi je neophodana moja unutrašnja ravnoteža i kada je imam, tada mogu da budem potpuno zadovoljan!

Zanimalo nas je kada iz takvog dobro izbalansiranog stanja izađe na scenu, kakav je zapravo njegov izvođački pristup u tom trenutku...

– Pa, veoma mi važno da ne budem, na neki poseban način, sebičan i da pustim muziku da koristi moju dušu u tom trenutku! To je jedna vrsta izazova da budete u stanju da date svoj maksimum i delite sa scene sve ono ste planirali i želeli. Tako se dolazi do uspešnog koncerta. To je zapravo onaj trenutak kada se svi ujedine u toj emociji koju osećaju sa scene i u inspiraciji koju dobijaju kroz muziku. U bilo kom delu sveta vi, na neki način, pričate istim jezikom, svako može da vas razume i u tome jeste glavna snaga muzike kroz koju sve ujedinjujete. Ponekad se osećam da sam poput nekog sveštenik koji propoveda lepotu. Za izvođača je najvažnije kada pronađe umetničku istinu u onome što izvodi. A za to morate da budete slobodni iznutra!

Gavriljuk kaže da na pozornici oseća kako muzika spaja ljude i kako uspeva da komunicira sa publikom na najdubljem nivou. Interesovalo nas je u tom svetlu njegovo mišljenje o tome da li je neophodno da publika bude muzički edukovana...

– Ne mislim da je edukacija neophodna. U tome i jeste prava lepota muzike, jer je jednostavna za razumevanje. Treći koncert Rahmanjinova, koji ću svirati sa orkestrom na Novosadskim muzičkim svečanostima, delo je, na primer, koje definitivno komunicira sa svakim! Dira pravo u srce!

Za mene je idealan dan svaki onaj koji uspem da provedem kod kuće sa decom i suprugom a ostatak dana uz muziku. Idealno je kada uveče mogu da odem na neki koncert, veliki sam, recimo, fan Sokolova. Malo je, zaista, potrebno u životu da se dobro osećate! I, znate, podrška i razumevanje porodice, partnera, okruženja... za posao kojim se bavim, veoma je bitna.

U zvaničnoj biografiji ovog pijaniste možete pročitati da je školovanje započeo u Ukrajini, u kojoj je rođen, a nastavio u Australiji. Iza njega su pobede na velikim muzičkim takmičenjima: Rubinštajn, Horovic, Hamamatsu... samo su neka od njih.Tu su i diskografska ostvarenja, brojne turneje. Iako ima samo 35 godina, umetnička karijera mu traje skoro dve decenije. Pitali smo ga stoga šta je to što danas čini njegove najlepše muzičke uspomene...

– Svakako je to saradnja s pojedinim dirigentima i kolegama muzičarima. Imao sam tu privilegiju da radim sa Vladimirom Aškenazijem, koji je ne samo genijalan pijanista nego i vrhunski dirigent. On je prava inspiracija za svakog saradnika. Snimio sam s njim koncerte Prokofjeva i zaista mnogo naučio od tog izuzetnog umetnika. Bilo je sasvim neverovatno - on je znao svaku notu u klavirskoj partituri i mnogo mi je olakšao rad u nekim delovim. Da budem iskren, na početku sam bio uplašen od saradnje sa svojim muzičkim idolom iz detinjstva, ali već posle desetak minuta komunikacije s maestrom zapravo je počelo uživanje kroz rad. Aškenazi je milosrdan i nadasve drag čovek. A tu je i Neeme Jaarvi, s kojim sam radio Rahmanjinova. Pa Blomštad... Sa Žanin Jansens, holandskom violinistkinjom, takođe sam imao divnu saradnju.

Aleksandar Gavriljuk svoju karijeru gradi uspešno i postepeno. Redovno se pojavljuje u značajnim muzičkim centrima, ali kao najveće priznanje doživljava svoje nastupe u Amsterdamu. Od kako se, prvi put, 2010. pojavio u prestižnoj koncertnoj seriji Majstori klavira, svake godine održi koncert u čuvenoj Koncerthebau dvorani, solistički ili sa orkestrom.

Kao poseban segment u svom radu ipak izdvaja angažman u dve humanitaren organizacije. Zadovoljstvo mu je uvek veliko kada može da svoj doprinos da u prikupljanju novčanih sredstava za mlade talente. Njegovo aktivno članstvo u dobrotvornom fondu pod nazivom Theme and Variations Young Pianist Trust daje mogućnost mladim pijanistima da se usavršavaju, da odlaze na takmičenja, radionice... Kaže da se odlično seća koliko je njemu u životu značila stipendija koju je dobio.

– Ja sam u Australiju došao s 14 godina i dobio stipendiju Federalne vlade za studiranje na australijskom državnom institutu za muziku. To su dobročinstva koja pamtite celog života.

M. Stajić