Slobodan Vladušić, intervju: Ne bih mogao da živim kao rob

Franja Petrinović, predsednik žirija u kojem su još bili dr Zoran Đerić i Đorđe Pisarev, naveo je, obrazlažući odluku, da je u pitanju ona vrsta knjige u kojoj se, pre svega, izlaže jedan koncept života neodvojiv od književnosti.

Ta mešavina nauke, putopisa, biografskih eseja, u kojima se prepliću i sociologija i filozofski spisi, ima jedinstven cilj: da pokaže da književnost nije tek skup određenih tehnika, tek mašta, tek sklopljen niz rečenica, već nešto mnogo više i značajnije, naveo je Petrinović, istovremeno ističući da je reč o ličnoj, emotivnoj, ali i veoma hrabroj knjizi koja ima mišljenje, stav...

Da li je i poruka žirija svojevrsna potvrda ocene koja, po mom sudu, dominira Vašim delom: da aktuelna književna produkcija – i ne samo ona - umnogome pati od pomanjkanja „hrabrosti, mišljenja, stava“?

Zaista možemo da kažemo da živimo u doba koje u velikoj meri ograničava slobodu mišljenja. A sloboda mišljenja prethodi drugim vrstama slobode, pre svih slobode.

Tako je i u Srbiji, a tako je i u nekim drugim zemljama koje smo, tradicionalno, do pre neku godinu doživljavali kao bastione raznih vrsta slobode.

Mislim da o tom izostanku slobode govore i razmere opoidne zavisnosti u svetu: od svih sloboda, ljudima je data samo ona da se predoziraju lekovima za smanjivanje bolova. Ali sloboda i nije nešto što se daje: to je nešto što se otima ili što se dobija u borbi.

Ako stav ne podrazumeva neki rizik po onoga ko ima stav, onda to i nije stav: to je samo ponavljanje zvanične verzije iza koji stoji sila i moć. A bez stava nema ni delanja i zato ljudi koliko ovde, toliko i tamo, imaju utisak da se ništa ne može promeniti. Što se mene tiče, pripadam ljudima kojima je slobodan mišljenja i uopšte sloboda, bitno svojstvo života.

Ne bih mogao da živim kao rob. Pisanje i mišljenje je za mene jedan vid borbe za tu slobodu.  

Megapolis je u fokusu Vašeg interesovanja. Može li tu i takvu „nadnacionalnu instancu moći” uopšte uzdrmati pisana reč?

Svaki pojedinačni tekst, svaka pojedinačna knjiga, sama po sebi ne može da učini puno. Ali, istorija nam pokazuje da se međusobno slični tekstovi grupišu i da funkcionišu po principu sinergije. Jer, šta čini pisana reč, bilo da je u pitanju publicistika, književnost, ili ono teorijska proza?

Ona menja sliku sveta u svesti ljudi. U početku svest manjeg broja ljudi. Delujući zajedno, u dužem vremenskom intervalu i množeći se, tekstovi i istupanja raznih ljudi menjaju sliku sveta u svesti sve većeg broja ljudi pa tako i stvaraju mogućnost da se svet promeni. Pisana reč računa s vremenskim intervalom dužim od jednog izbornog ciklusa, pa čak i od jednog ljudskog života. Zato u temelju velikih društvenih promena stoje i neki tekstovi koji su istovremeno i pokretali lavine i bili deo te lavine.

Recimo, Delamberova i Didroova Enciklopledija je anticipirala Francusku revoluciju; Marksov Komunistički manifest je prorokovao Oktobarsku revoluciju. Lepota pisanja je u tome što nikada ne znate krajnje konsekvence i krajnje domašaje onoga što pišete. Mene to neznanje čini srećnim. 

Intelektualac je za Vas „totalna ličnost koja stremi istini“. „Upravo zato što za njega istina nema cenu, intelektualac može da se suprotstavi Megapolisu”. Nije li, međutim, Megapolis i na tom polju pronašao odgovor lansirajući „kreativno tumačenje istine”?

Pre nego što odgovorim na Vaše pitanje, hteo bih samo da upoznam Vaše čitaoce sa jednom činjenicom. Danas je aktuelna četvrta generacija ratovanja: to je rat koji se većim svojim delom odvija u svesti ljudi. Svest ljudi je dakle bojno polje.

Zadatak je da svest protivničke populacije tako promenite da ona izgubi moć da vam se suprotstavi. Dakle, potrebno neprijatelj se pobeđuje njegovoj glavama, a ne na bojnom polju. U tom smislu, sredstva informisanja, proizvodi industrije zabave, i sve ono što ljudske svest recepira i percepira može biti oruđe u tom ratu.

Tako je i sa tumačenjem reči ,,intelektualac” ili sa „kreativnim tumačenjem istine”: u pitanju su potezi u ratu koji opisujem u svojoj knjizi Književnost i komentari. Taj rat se i dalje vodi, a do god se vodi, ima nade i da se Megalopolis pobedi. 

U uvodu romana ukazujete na „bezlične i beznačajne” tekstove, koji su posledica činjenice da su karijerističke računice jače i od cenzure, kasnije podsećate na opasku o „duhu koji se više plaši rata nego poraza”, a onda i citirate Crnjanskog: „Sve više nestaju ličnosti među piscima”. I zaključujete: „Ličnost ne piše lako”... Gde je u toj mreži čitalac?

Vaše pitanje je na mestu: čitalac u mojoj knjizi ima vrlo značajnu ulogu. Moja teza je otrprilike ova: Megalopolis pokušava da nas načini robovima, između ostalog i tako što nam oduzima životnu priču. Životna priča je niz iskustava, koji gradimo od doživljaja, uz pomoć izvesnih životnih tehnika.

Ličnosti se razlikuju od robova zato što su sačuvali svoju životnu priču. Književnost je jedan od načina da ličnost sastavi svoju životnu priču od iskustava, te da ih tako, u formi književnog teksta stavi na raspolaganje drugim ličnostima, odnosno čitaocima. Dakle, kod mene ne postoji neka bitna razlike između pisca i čitaoca. I jedan i drugi mogu da budu ličnosti.

Na jednom mestu predviđate da „književnost više neće postojati”. Apokaliptična slika budućnosti ili konačno ishodište slavne devize vezira Jusufa „u ćutanju je sigurnost”?

Kada je budućnost u pitanju i pored svega što nam se događa nisam pesimista: mislim da istorija nije program koji se napiše, a onda izvršava. Verujem u prostor neodređenosti koji je nemoguće isprogramirati.

Kada uporedite, recimo, svet iz od pre decenije i svet sada, videćete velike razlike. Da budem iskren, nisam siguran da sam negde tako decidirano kazao da književnost neće postojati: ako jesam, pogrešio sam. Verujem da će književnost postojati, jer da ne verujem, ne bih je ni pisao, a ne bih se ni toliko trudio da svojim studentima objasnim kako da u njoj uživaju.

Zapravo, ja se kladim na to da će postojati i na ovom, dakle, na srpskom jeziku. I ja sam, kao i Vi, poštovalac slavne devize vezira Jusufa. Ona vrlo lepo zvuči, ali ne treba zaboraviti da je i tu devizu neko napisao, dakla kazao: da se ćutalo, ne bismo ni znali da je u ćutanju sigurnost. 

Uopšte, ličnost može biti svako, bez obzira na pol, naciju, boju kože, seksualno opredeljene i slične razlike. Književnost je, dakle, samo jedan način razmene iskustava između ličnosti. 

Ako je Megapolis antijunak romana, može li se o Crnjanskom govoriti kao o junaku? Ili su i on, kao i Pekić, Andrić, Mišić... u funkciji „oružane pobune” protiv Megapolisa i njegovih derivata, kao što je „bljutava književnost”?  

U mojoj knjizi se pominje bezbroj ličnosti: Crnjanski je jedan od njih, a svakako su tu i Andrić, Pekić i još neki drugi. Ali važnije je videti šta je to ličnost, zašto su oni ličnosti i kako možemo da mi postanemo ličnosti.

Taj koncept ličnosti, koji se suprotstavlja Megalopolisu, nije nikakav elitistički koncept. Svako ko želi može da postane deo zajednice ličnosti. Lično se trudim da svoje studente, kao i svoje čitaoce, uputim na to kako mogu da postanu ličnosti.

To je moja „oružana pobuna” i zato su Književnost i komentari uputstvo za „oružanu pobunu”. Moja knjiga je takozvana teorijska proza, jer ona jeste i priča o tome kako se može živeti bolje, punije, sretnije, ovde, u ovoj zemlji.

Najzad, ako nije bogohulno reći ili napisati: svoj fakultet, svoje studente i svoje čitaoce ne bih menjao ni za šta na svetu. To što je ova knjiga nastala baš ovde nije puka geografska slučajnost.   

M. Stajić