„Don Kihot” kao „Sekond hend” u Novosadskom pozorištu / Ujvideki sinhazu

Već sam podnaslov koji je odredio istraživanje u pravcu vetrenjača - “Sekond hend” - govori da nije reč o “prvoj ruci”, romanu ili njegovoj dramatizaciji, nego o specifičnoj verziji robe iz nečijeg ormana. U ovom slučaju, “mušterija” je bio gostujući reditelj mlađe generacije Sardar Tagirovski, poreklom iz Rusije, a “trgovci” glumački ansambl Novosadskog pozorišta: Livia Banka, Emina Elor, Agota Ferenc, Daniel Husta, Silvia Križan, Judit Laslo, Arpad Mesaroš, Emeše Nađabonji, Atila Nemet, Gabor Pongo, Zoltan Širmer i Bence Salai.

Prvi deo predstave počinje kao audicija. Glumci se predstavljaju i odgovaraju “komisiji” na postavljena pitanja, kao da je reč o kastingu za snimanje filma. Audicija postaje sve “luđa i luđa” kada se od glumaca počinje tražiti da igraju likove životinja. U pozadini, sve vreme je ipak prisutan motiv traženja junaka donkihotovskog tipa, nekog ko bi bio spreman da dobije batina, ali i da napada, kad je stvar plemenita. Pitanje odnosa realnosti i ideala, naravno da je tema, dok se u scenskim odnosima sve više razaznaje da su odgovore na ključna Servantesova pitanja iz dobro poznatog dela dela akteri predstave potražili u svetu svoga detinjstva, u svetu igre, bliskom svakoj vrsti pozorišnog izraza.

Drugi deo predstave počinje uključivanjem videa i muzike, dok glumci prelaze u gotovo potpuno neverbalnu, fizičku igru. Već ispričani motivi (ko je prisustvovao telenju krave, ko je hteo da bude Lepa Brena, ko glavni u društvu, a ko voljen kao žena) počinju da se prepliću sa delovima priče o Don Kihotu, Sanči Pansu, Dulsineji, borbi dobra i zla. Scenska radnja postaje sve kompleksnija i kompleksnija, jer vitezovi se umnožavaju, repeticija je sveprisutna, ali svaki put ritam se menja, intenzitet, scena se oblikuje iznova i iznova, zvuk probija, a ponekad i para uši oponašanjem projektora (muzika Davida Katone), čineći da predstava postane fantazmagorična, urnebesno smešna, a na momente i tužna, lepa, baš kao što je slučaj kod Servantesovog “Don Kihota”.    

Predstava “Don Kihot - sekond hend” Sardara Tagirovskog u Novosadskom pozorištu (Ujvideki sinhaz), puna duha, pravo je osveženje na domaćim repertoarima, pogotovo za onu publiku željnu iznenađenja, eksperimenata i savremenog umetničkog senzibiliteta, zasnovanog na kompleksnijim vidom komunikacije u teatru, nego što je to dramski. To znači da se ovde govori drugačijim scenskim jezikom, da je sve ispomerano i da se pretura, osim prepoznatljive veštine glumaca Novosadskog pozorišta da se igraju, kako se to često kaže, ako treba, i telefonskog imenika.  

Još na početku predstave stoji jedan monolog o lažnom nakitu i pozorištu, o tome da sceni ne pristaje prava stvar. Čak i kad je tamo, ona postaje iluzija... Do kraja će postati sasvim jasno da ovaj apokrifni početak može da znači da odlazak u detinjstvo u potrazi za današnjim Don Kihotima, nije stvar bekstva, nego da bi angažman propao kada bi Don Kihota proglasili pravim i stvarnim, sad, ovde, među nama. Ovako ga i dalje ima.       

Igor Burić