Tragom svetlopisa: Virtuelni mostovi Mihajla Ljikara
NOVI SAD: Fotografija je bila i uvek će biti, bez obzira na njene stalne transformacije, shodno tehničko-tehnološkim inovacijama, najpouzdaniji most komunikacija među ljudima.
To je, mnogo pre nekih današnjih pametnih glava, kojima je moć fotografije mislena imenica, shvatio još golobradi Mihajlo Ljikar, učenik nekadašnje novosadske Muške gimnazije, potom student elektrotehnike u Beogradu, doktor nauka i profesor Univerziteta u Novom Sadu.
Dok je krčio životni put, tragom svojih idola Tesle i Pupina, iz fotografske mračne komore je iznedrio bezbroj svetlopisa koji sada blistaju na simboličnoj retrospektivnoj izložbi i ukoričeni u reprezentativnoj knjizi.
To je 26. fotomonografija u kultnoj ediciji „Zlatno oko“ utemeljenoj daleke 1972. godine knjigom posvećenoj Novom Sadu i njenom Foto-kino klubu „Branko Bajić“, u to vreme najboljem u nekadašnjoj Jugoslaviji i na čijem se čelu, kao predsednik kluba, nalazio upravo Mihajlo Ljikar. Bilo je to vreme kada je u Novom Sadu zaživeo i potonji čuveni Međunarodni salon fotografije „Zlatno oko“ koji je sve do 1993. godine (kada su ga progutale naše bezumne „transformacije“) bio stecište najboljih majstora fotografskog stvaralaštva čitavog sveta!
Edicija „Zlatno oko“ je, u nedostatku svoje matične kuće, nekako preživela, najpre u okrilju Foto, kino i video saveza Vojvodine, a sada životari uz pomoć Društva novinara Vojvodine, koje je pomoglo realizaciju tri poslednja naslova: osmog toma Antologije fotografije Vojvodine(„Koreni fotografije Novog Sada“), zatim fotomonografije Gavrila Grujića, kao i „ Virtuelnih mostova Mihajla Ljikara“.
Pored Ljikara i Grujića, u ediciji su, podsetimo, ranije objavljene i knjige posvećene potvrđenim veličinama naše fotografije: Gezi Barti, Stevanu Lazukiću, Borivoju Mirosavljeviću, Jovanu Vajdlu, Stevanu Kragujeviću…
U osam tomova Antologije fotografije Vojvodine objavljeni su prikazi o preko 400 vojvođanskih fotografskih stvaralaca. Društvo novinara Vojvodine nastoji da se štampaju nove, po oceni stručnjaka kapitalne knjige u ovoj ediciji, ali, nažalost, ne nailazi na dovoljno podrške kod onih koji bi trebalo da imaju više sluha za ovakve projekte.
Tek, knjigom „Virtuelni mostovi Mihajla Ljikara“ dostojno je, verujemo, krunisano izuzetno uspešno stvaralaštvo jednog od velikana koji su ispisali svetle stranice posleratnog društvenog i privrednog razvoja Novog Sada, nego je sačuvan i kontinuitet brenda fotografije koja je Novom Sadu i našoj zemlji otvorila vrata Evrope i sveta, daleko pre rođenja generacije koja se izborila i diči se titulom - Evropske prestonice kulture.
Fotografija bi trebalo da je na počasnom mestu, a nema je ni na margini projekata s kojima želimo da opravdamo laskavu titulu. Zar ovo nije prilika da Novi Sad revitalizuje svoj( najstariji u ovom delu Evrope) Foto i kino klub, izložbu „Zlatno oko“ i konačno dobije dugoočekivani Muzej fotografije.
Najzad, projekat „Virtuelni mostovi Mihajla Ljikara“ već svojim nazivom nagoveštava komunikacijsku misiju koju knjigom i izložbom fotografija nastavlja već dokazanu uspešnu funkciju u našoj kulturi. Mesto u nagoveštenom Muzeju fotografije mu je sigurno obezbeđeno, ali ga treba iskoristiti i kao stabilnu podršku projekta „Novi Sad – Evropska prestonica kulture 2021. godine“
Borivoj Mirosavljević
