Andrija Kuzmanović: Uloga mora da te „radi”
Andrija Kuzmanović je danas jedan od omiljenih srpskih glumaca, iako je, pre nego što je upisao i završio Akademiju dramskih umetnosti u Beogradu, svoj talenat najpre pokazao u fudbalu.
Šansu da se širokoj javnosti prikaže kao vrsni glumac dobio je još tokom studija, kada mu je pripala uloga Jakše u filmovima „Montevideo, Bog te video “ i „Montevideo, vidimo se“, koji su mu otvorili i odredili dalji put u karijeri.
Igrao je i u serijama „Jagodići“, „Žene sa Dedinja“, „Komšije“, „Ubice mog oca“ i „Sumnjiva lica“. Ipak, najveću popularnost doživeo je u godini koja je za nama, koja mu je donela prvu glavnu ulogu i to u seriji „Senke nad Balkanom“. Zbog uloge Stanka Pletikosića, kaže, nije imao veću odgovornost od prethodnih, ali je tom liku pristupio veoma ozbiljno i za ceo projekat se temeljno pripremao.
- Shvatio sam, naravno, važnost ove uloge, kako za moj život i karijeru, tako i za jedan tako veliki projekat i seriju kao što su „Senke nad Balkanom“. Svi smo prišli tome veoma spremni i znali smo šta ćemo i kako da radimo, a osim toga, na vreme smo počeli ozbiljno da se spremamo. Znao sam s kim radim, pa samim tim nisam ni imao neku bojazan. Čak sam jedva čekao da sve počne sa realizacijom - rekao je na početku razgovora za Dnevnikov „TV Magazin“ glumac Andrija Kuzmanović.
Izjavio si nedavno da je uloga inspektora Stanka Pletikosića kod tebe izazvala glumačku strast. Zbog čega je taj lik za tebe poseban?
- Držim se toga da koju god ulogu dobiješ ona mora da te „radi“ i ma koga igrao moraš da se poistovetiš i da oživiš tog čoveka, bez obzira na to da li on istorijski postoji ili, kao u mom slučaju, ne. Izbegavam uloge koje ne mogu da odigram bez bilo kakve strasti, da mi se ne dopadne i da me ne pokreće, jer onda teško da i ja mogu da pokrenem ulogu.
S obzirom na to da se ceo projekat planirao dugo, kako si se ti pripremao za ulogu inspektora?
- Od početka smo znali ono što mi je Bjela rekao o tome kakav bi Stanko po karakteru trebalo da bude i koje su mu vrline i mane, a prvo smo krenuli od fizičkih priprema. Gledali smo kako će to spolja da izgleda. Stil oblačenja je morao da bude malo ekstravagantniji nego tadašnji beogradski, posebno u prvih nekoliko epizoda, a kasnije smo lik malo utopili u tu beogradsku priču. Nekoliko dana smo tragali i za frizurom. Stalno sam provodio vreme u kancelariji i produkciji sa Dudom našom šminkerkom i ispočetka tražili neku prilagodljivu frizuru i zulufe za to vreme i za seriju, a da pri tome pripada i tom liku. Ovakav projekat zahteva studiozne pripreme.
Šta su vrline, a šta mane Stanka Pletikosića?
- On je pre svega jedan patrijahalno vaspitan mladić, što se vidi u njegovoj komunikaciji sa dedom koji mu je jedina familija. Vrline su mu i poštovanje starijih, borba za pravdu, iskrenost i nekorumpiranost. Nema preterano mnogo mana. Zbog toga što je išao da se viđa sa Marom, možda se primećuje strah od vezivanja. Verovatno jer je kao mali ostao bez cele porodice na svoje oči. To nismo provlačili kroz scenario, ali Bože zdravlja, biće ako bude nastavak. Po originalnom scenariju njemu su nacisti ubili celu porodicu pa je on živeo sa dekom.
U poslednjoj epizodi imali smo priliku da vidimo da Stanko odlazi u Švajcarsku na školovanje. Da li ćemo ga gledati u nastavku serije, ako ga bude?
Da naravno. Mislim da će, ako bude nastavka, Stanko biti tu uz Taneta.
Kada su serija i film u pitanju da li nešto priželjkuješ ili se nečemu nadaš? - Trenutno radim novu seriju, čiji je radni naslov „Jutro će promeniti sve“ i tu igram glavnu ulogu. Ima dosta stvari koje priželjkujem, a skoro do 2019. godine znam šta ću raditi. Hvala Bogu sve to što sam do sada priželjkivao se i obistinilo tako da, eto, voleo bih samo da nastavim tim tempom i što se mene tiče ne žalim se.
Da li misliš da je serija stekla ogromnu popularnost zbog toga što se razlikuje od uobičajenih žanrova srpske kinematografije?
- Naravno. Pored toga što je kvalitet slike i pristup glumi bolji i lokcije na kojima smo snimali izgledaju bogatije nego u ostalim serijama. Mislim da je i žanrovski dosta odstupila od dosadašnjih žanrova na koje smo navikli. Serija je dosta smela, ali i naša publika je navikla na neke stvari. Možda su gledaoci u početku bili iznenađeni, ali naša publika je navikla na dobre stvari i odmah prepozna kvalitet. Mi se bavimo poslom u kom se kvalitet prepozna u prvoj sekundi ili se ne vidi nikad. Odstupanje od dosadašnjih klišea u žanru je isto tako doprinelo ovako dobroj gledanosti serije.
Za ovu godinu su najavljeni novi filmovi i serije. Kako ti gledaš na stanje u srpskoj kinematografiji? Da li smatraš da se polako približavamo svetu?
- Mislim da mi prvenstveno treba da se približimo sami sebi iz nekih ranijih perioda, od 70-ih, 80-ih pa čak i prve polovine 90-ih, kada smo pravili ozbiljne filmove. Mislim da ne moramo da jurimo za svetom jer smo i tada bili bliski svetu i smatrani smo za neku avangardu po pitanju kinematografije. Imali smo jaku plejadu glumaca, reditelja, pisaca, scenarista, kamermana, mikromana. Sve je to jako bitno za jedan projekat svetskog gabarita, a ljudi to ne shvataju. Treba da se vratimo na neko naše uporište i da se setimo kako su nekad snimani filmovi ovde. Naravno, ne radi se za isti novac i mnogo manje daje za kulturu, ali konačno je krenuo neki talas u kom su počele neke stvari da se snimaju ispočetka i neke televizije imaju sluha za serijski program. Imali smo jako dobru kinematografiju i jako dobar serijski program na kom sam i ja odrastao, Smatram da su u svakoj mojoj ulozi u velikoj dozi prisutni neki domaći filmovi i serije koje sam gledao kad sam bio mali.
Stiče se utisak da vas mlađe glumce stalno upoređuju sa starijim kolegama i da vam se nameće to koliko je je stara glumačka postava bila vrsna. Da li zbog toga vi danas imate veću odgovornost?
- I treba. Stojim iza toga da smo mi nekada imali mnogo dobre glumce. Ne mogu da ih poredim sa današnjim, jer ni ovo vreme ne mogu da poredim sa onim vremenom. Glupo je porediti jednog velikog Miju Aleksića, Miću Tomića, Pepija Lakovića, Zokija Radmilovića sa nekim od nas ili sa starijim kolegama. Malo je to nezahvalno, jer je to bilo drugačije vreme, neke stvari su tad tek počinjale da se rade, nije bilo toliko istrošenog materijala i ideja. Kada spomenemo neke glumce iz prošlosti mora da postoji doza odgovornosti, jer su ti ljudi pre nas bili tu i bavili se ovom publikom i postavili visoke standarde i repere tako da mi moramo da ispoštujemo neku normu, ali mislim da ne moramo da se opterećujemo time. Ja se nikada ne opterećujem, već ovaj posao radim iz ljubavi i smatram da sam tu negde našao paralelu sa tim vremenom. Mislim da su tada ljudi ovaj posao radili isključivo iz ljubavi i tad su neke materijalne stvari bile manje bitne i nije taj materijalizam uticao toliko na svakodnevni život bez obzira na potrebe. Mislim da danas živimo u mnogo izvetopirenijem svetu i sve gledamo kroz taj materijalizam, a ja nisam srećan zbog toga jer ovaj posao ne radim zbog novca.
Vladimir Bijelić
foto: Filip Bakić, RTS