Radnike ni bolovanje ne spasava od otkaza; "ugovorci" najugroženiji

Međutim, svaki deseti pacijent je na bolovanju zbog tumora, a približno isti procenat bilo je i onih sa mišićno-koštanim bolestima.

Broj radnika koji odlaze na bolovanje duže od mesec dana, pa i kraće od toga, iz godinu u godinu opada.

Jedni od bolovanja odustaju zbog toga što u to vreme dobijaju za 35 odsto nižu zaradu, a drugi iz straha da ne ostanu bez radnog mesta. No, kako bolest ne bira, kao što ni radnici ne mogu da biraju da li će biti zaposleni na određeno ili neodređeno vreme, događa se da u toku radnog odnosa obole i da su zbog toga prinuđeni da koriste višemesečno bolovanje.

Problema nema ili ga barem ima mnogo manje ukoliko su u radnom odnosu na neodređeno vreme, ali ukoliko imaju ugovor o radu na određeno vreme, onda ih od otkaza ne može spasti ni karcinom.

Da su propisi takvi osetile su i Violeta Petrović iz Niša i Vesna Marković iz Beograda, koje su usled terapije za lečenje karcinoma dobile otkaz, jer im je istekao ugovor o radu.

Otkaz koje su ove dve radnice, a sasvim sigurno ih ima i više ali nisu dospele u žižu javnosti, dobile nije nezakonit i s te strane se nema šta prigovoriti poslodavcu.

Naime, njemu Zakon o radu daje to pravo, jer trenutno u njemu nema člana koji bi zabranio poslodavcu da uručuje otkaze radnicima obolelim od karcinoma ili neke druge teške bolesti, ukoliko oni imaju ugovor o radu na određeno vreme.

Kada to vreme utvrđeno ugovorom o radu istekne, sledi otkaz ili njegovo produženje.

Poslodavac štiti svoj interes i kada zna da je radnik teško bolestan, a istekao mu je ugovor o radu, često mu daje otkaz i prima zdravog.

Predsednik UGS “Nezavisnost” Zoran Stojiljković tvrdi da je za “sve kriv” Zakon o radu koji je doneo fleksibilne oblike radnog angažovanja i time ostavio radnike potpuno nezaštićene.

Fleksibilni oblici radnog angažovanja, kao što je mogućnost sklapanja ugovora na svega mesec dana, i to u trajanju do dve godine, doveli su do toga da su radnici potpuno nezaštićeni. Međutim, ne možemo ni svu krivicu svaliti na poslodavce i ne mislim da samo oni treba da snose teret radnika koji se razbole. Trenutno ne postoji mehanizmi države koji bi zaštitili ljude koji su u bilo kojoj vrsti socijalne nesigurnosti, objasnio je Stojiljković.

Država nema mehanizme ni da zaštiti radnike na neodređeno vreme ukoliko su oni često na bolovanju ili ga koriste kako bi se lečili od teških oboljenja.

Takvi radnici su takođe u velikom riziku od gubitka radnog mesta, jer kod izrade svake nove sistematizacije i reorganizacije, oni su prvi “na udaru”.

Prvi čovek Instituta za medicinu rada objašnjava da i pored zakonskih normi o propisanim kriterijumima za sistemskim, periodičnim, ali i prethodnim pregledima, oni se ne odvijaju kako treba i kako radnici zaslužuju.

U skladu s tim, sučeni smo sa vrlo spornim tenderima za pregled radnika, jer neko u tome vidi čist biznis, a ne brigu o zdravlju zaposlenih. Jedan dinar uložen u preventivu, spasava 16 dinara potrošenih za lečenje radnika, ističe dr Milovanović.    

Takođe, poslodavci u Srbiji se žale da radnici, posebno u vreme sezonskih poslova, zloupotrebljavaju bolovanje kako bi radili na njivama i da im oni ništa ne mogu.

Zbog toga država čak razmišlja da donese posebne propise o bolovanju radnika, mada i sada prema Zakonu o zdravstvenom osiguranju, gazde mogu da urade kontrolu bolovanja i veštačenja zdravstvenog stanja zaposlenog.

To, pak, ne znači da mogu sami da ih kontrolišu u vidu nenajavljene kućne posete, već moraju uputiti zahtev RFZO da obolelog radnika pregleda odgovarajuća lekarska komisija.

Direktor Instituta za medicinu rada “Dragomir Karajović” dr Aleksandar Milovanović ne spori da ima i lažnih bolovanja, ali ističe da su i ustanovljeni kriterijumi koliko dana bolovanja se dobija za određeno oboljenje.

Utvrđeno je i koliko dana poštede sledi nakon neke operacije, koliko traje rehabilitacija posle neke intervencije ili oboljenja, a samim tim pošteda od posla ne može, ili ne bi trebalo, da traje u nedogled.

Ističe da Institut za medicinu rada nema podatke o dužini trajanja radničkih bolovanja, jer oni ne vode evidenciju ili statistiku o bolovanjima, jer je RFZO pre sedam-osam godina drugostepene komisije za procenu radne sposobnosti “preveo” u svoju nadležnost i praktično “preoteo” posao specijalistima medicine rada.

Međutim, svuda u svetu postoji specijalizacija medicine rada. I na socijalističkom istoku i na kapitalističkom zapadu, pa ne vidim zašto ne bi postojala i u Srbiji. Specijalista medicine rada je jedini edukovan i verziran da prepozna profesionalne bolesti, ali i da obavi pravilnu ocenu radne sposobnosti, ocenio je dr Milovanović.

Više ne postoji odgovarajuća briga o zdravlju radnika, onakva kakva je postojala u doba socijalizma, služba medicine rada na koju su naši radnici navikli i na koju su mogli uvek da računaju. Svaki segment radničkog zdravlja je bitan. Ukoliko se makar malo zanemari zdravlje bilo kog pojedinca, naročito zaposlenih pripadnika najosetljivijih grupa – mladih , žena, trudnica – lako može doći do potpunog gubitka zdravlja, a samim tim i pada produktivnosti i radne sposobnosti, smatra dr Milovanović.

Ljubinka Malešević