Раднике ни боловање не спасава од отказа; "уговорци" најугроженији

Међутим, сваки десети пацијент је на боловању због тумора, а приближно исти проценат било је и оних са мишићно-коштаним болестима.

Број радника који одлазе на боловање дуже од месец дана, па и краће од тога, из годину у годину опада.

Једни од боловања одустају због тога што у то време добијају за 35 одсто нижу зараду, а други из страха да не остану без радног места. Но, како болест не бира, као што ни радници не могу да бирају да ли ће бити запослени на одређено или неодређено време, догађа се да у току радног односа оболе и да су због тога принуђени да користе вишемесечно боловање.

Проблема нема или га барем има много мање уколико су у радном односу на неодређено време, али уколико имају уговор о раду на одређено време, онда их од отказа не може спасти ни карцином.

Да су прописи такви осетиле су и Виолета Петровић из Ниша и Весна Марковић из Београда, које су услед терапије за лечење карцинома добиле отказ, јер им је истекао уговор о раду.

Отказ које су ове две раднице, а сасвим сигурно их има и више али нису доспеле у жижу јавности, добиле није незаконит и с те стране се нема шта приговорити послодавцу.

Наиме, њему Закон о раду даје то право, јер тренутно у њему нема члана који би забранио послодавцу да уручује отказе радницима оболелим од карцинома или неке друге тешке болести, уколико они имају уговор о раду на одређено време.

Када то време утврђено уговором о раду истекне, следи отказ или његово продужење.

Послодавац штити свој интерес и када зна да је радник тешко болестан, а истекао му је уговор о раду, често му даје отказ и прима здравог.

Председник УГС “Независност” Зоран Стојиљковић тврди да је за “све крив” Закон о раду који је донео флексибилне облике радног ангажовања и тиме оставио раднике потпуно незаштићене.

Флексибилни облици радног ангажовања, као што је могућност склапања уговора на свега месец дана, и то у трајању до две године, довели су до тога да су радници потпуно незаштићени. Међутим, не можемо ни сву кривицу свалити на послодавце и не мислим да само они треба да сносе терет радника који се разболе. Тренутно не постоји механизми државе који би заштитили људе који су у било којој врсти социјалне несигурности, објаснио је Стојиљковић.

Држава нема механизме ни да заштити раднике на неодређено време уколико су они често на боловању или га користе како би се лечили од тешких обољења.

Такви радници су такође у великом ризику од губитка радног места, јер код израде сваке нове систематизације и реорганизације, они су први “на удару”.

Први човек Института за медицину рада објашњава да и поред законских норми о прописаним критеријумима за системским, периодичним, али и prеthodnim прегледима, они се не одвијају како треба и како радници заслужују.

У складу с тим, сучени смо са врло спорним тендерима за преглед радника, јер неко у томе види чист бизнис, а не бригу о здрављу запослених. Један динар уложен у превентиву, спасава 16 динара потрошених за лечење радника, истиче др Миловановић.    

Такође, послодавци у Србији се жале да радници, посебно у време сезонских послова, злоупотребљавају боловање како би радили на њивама и да им они ништа не могу.

Због тога држава чак размишља да донесе посебне прописе о боловању радника, мада и сада према Закону о здравственом осигурању, газде могу да ураде контролу боловања и вештачења здравственог стања запосленог.

То, пак, не значи да могу сами да их контролишу у виду ненајављене кућне посете, већ морају упутити захтев РФЗО да оболелог радника прегледа одговарајућа лекарска комисија.

Директор Института за медицину рада “Драгомир Карајовић” др Александар Миловановић не спори да има и лажних боловања, али истиче да су и установљени критеријуми колико дана боловања се добија за одређено обољење.

Утврђено је и колико дана поштеде следи након неке операције, колико траје рехабилитација после неке интервенције или обољења, а самим тим поштеда од посла не може, или не би требало, да траје у недоглед.

Истиче да Институт за медицину рада нема податке о дужини трајања радничких боловања, јер они не воде евиденцију или статистику о боловањима, јер је РФЗО пре седам-осам година другостепене комисије за процену радне способности “превео” у своју надлежност и практично “преотео” посао специјалистима медицине рада.

Међутим, свуда у свету постоји специјализација медицине рада. И на социјалистичком истоку и на капиталистичком западу, па не видим зашто не би постојала и у Србији. Специјалиста медицине рада је једини едукован и верзиран да препозна професионалне болести, али и да обави правилну оцену радне способности, оценио је др Миловановић.

Више не постоји одговарајућа брига о здрављу радника, онаква каква је постојала у доба социјализма, служба медицине рада на коју су наши радници навикли и на коју су могли увек да рачунају. Сваки сегмент радничког здравља је битан. Уколико се макар мало занемари здравље било ког појединца, нарочито запослених припадника најосетљивијих група – младих , жена, трудница – лако може доћи до потпуног губитка здравља, а самим тим и пада продуктивности и радне способности, сматра др Миловановић.

Љубинка Малешевић