Milena Dravić: Predodređena sam da budem glumica

Gromoglasan dugi aplauz prolomio se Dvoranom KCB-a baš kao pre sedam dana u Zvezdara teatru kada je Mileni Dravić uručeno najveće glumačko priznanje "Dobričin prsten" za životno delo.

I večeras su o njenom izuzetno bogatom i raznovrsnom opusu, predstavljenom kroz 71 fotografiju u izboru Stefana Arsenijevića i Maje Medić i monografiju autorke Tatjane Nježić, govorili pored Nježić i glumica Jelisaveta Seka Sablić i dugogodišnji direktor Kinoteke Radoslav Zelenović, ali je ipak scena večeras bila prepuštena velikoj Mileni.

Od toga kako je "slučajno" dobila svoju prvu ulogu u filmu "Vrata ostaju otvorena" Františeka Čapa (1959), preko ponovo "slučajnog susreta" sa Sojom Jovanović, nagrade Kanskog filmskog festivala za ulogu Kaće u filmu "Poseban tretman" Gorana Paskaljevića (1980), bacanja pilula za migrenu na novinarku u Kanu, do scena sa Ričardom Bartom i uplašenog Breda Pita kome je igrala majku, nizale su se priče koje je Dravić večeras delila sa svojim prijateljima, kolegama, poštovaocima, publikom, više puta ih nasmejavši svojim neodoljivim šarmom i humorom.

Tokom 60 godina karijere odigrala je 160 uloga na filmu i televiziji što Zelenović smatra "kinotekom za sebe", zbog čega je Milenu večeras nazvao "nacionalnim kulturnim dobrom".

Za Sablić je od početka bila i ostala zvezda, dok je Nježić primetila da njena biografija predstavlja "ogledalo vremena, masterklas kako se živi život, nosi svoj dar, uvek na braniku najviših vrednosti, uvek dostojanstveno".

Dravić podseća da je radila na velikom prostoru - od Triglava do Đevđelije, da je ostala najmlađi dobitnik pulske Zlatne arene za ulogu u filmu "Prekobrojna", sa kojom je stekla sigurnost da želi da se bavi filmom.

Sa četiri godine je počela da se bavi umetnošću, prvo Sspanskim igrama, zatim baletom, a potom i filmom, kaže da je "padala u nesvest" kada bi videla Đuzu (Stojiljkovića), Oliveru (Marković), Ljubnku (Bobić), a onda je i zaigrala sa njima i smatra da je bila predodređena da se bavi filmom te da se ponovo rodi, ponovo bi bila glumica.

Zelenović se prisetio učešća Milene Dravić i Dragana Nikolića na protestima devedesetih godina i da mu je skretana pažnja da ne bi bilo dobro da joj u ime Festivala evropskog filma Palić 2000. godine dodeli nagradu "Aleksandar Lifka", ali je to učinio kao njihov zajednički otpor koji je Mileni uvek bio svojestven.

Igrala je u partizanskim ratnim spektaklima, ali i u zabranjivanim subverzivnim filmovima "crnog talasa", ipak tvrdi da nikada nije glumila sa osećanjem da rizikuje, već uvek iskreno.

Dravić je ispričala kada je nakon što je dobila ulogu u filmu "Sutjeska" otišla sa ekipom filma "Misterije organizma" Dušana Makevejeva u Kan, susrela se sa Džekom Nikolsonom, Dzoznom Lenonom i Joko Ono i u jednom trenutku, do nje, izbezubljene zbog društva u kome se našla, dolazi pitanje američke novinarke: "Da li vi Jugoslovenke znate za kontracepciju?".

"Ja sam se tih dana mučila sa migrenom i vadim te pilule, gađam je njima. Svi listovi su pisali o tome, a ruska 'Literatura gazeta' je napisala da sam se neprimereno ponašala. Vraćam se iz Kana i Nikola Popović, direktor filma, mi kaze da neću moći da igram u 'Sutjesci'. Godinu dana je prošlo, Dragan i ja smo na more i ležim ti ja na plaži, vidim neke crne izglancane cipele mi prilaze, a ono Popović i kaže mi: Diži se, moraš na Tjentište da odigraš svoju ulogu", rekla je Dravić.

Usledila je scena sa Bartonom, kome je kao devojčica pisala pisma, i koja je inspirisala slavnog Teodorakisa da komponuje muziku za ceo film. 

Zbog loših ugovora, tek sa ugovorom za "Sutjesku", sklopljenim posle dugog razgovora sa Popovićem pošto je napustila letovanje, mogla je, kaže, prvi put sebi da kupi dobre stvari.

Nikada nije imala tremu uz strane glumce, igrala je sa njima "barabar", ali je zato Bred Pit, koga je odabrao Boža Nikolić i kome je to bio prvi film, bio sav uplašen da bi, kako je Milena rekla, "mic po mic brzo postao istinska zvezda, moj sin Bred Pit".

Kockarnice je otkrila u Kanu i "usladilo joj je", pa je htela sve dnevnice da potroši, da bi je onda iznenadili vešću da je dobila nagradu Kanskog filmskog festivala.

Zzao joj je što nijedna fotografija nije sačuvana sa dodele dok je stajala uz Kurosavu i Zzanu Moro, što joj je, kako priznaje, više značilo od same nagrade koja je u Jugoslaviji prošla nezapaženo, čak i sa nekim uvredljivim komentarima u štampi.

Dravić je ispričala da joj je tada u Kanu nekoliko strankinja prišlo diveći se njenoj haljini od prizrenske svile, kreaciji Aleksandra Joksimovića, pa je morala po povratku u Beograd da kupuje na kilograme svile i šalje im jer su joj ostavile adrese i molile je da im pošalje.

Prisetila se i da je godinu dana trenirala trčanje za film "Kros kontri" Puriše Đorđevića pa je tokom snimanja u Ovačarsko-kablarskoj klisuri molili da uspori jer je bila brža od ševroleta na kome je bila kamera.

Publika u Dvorani KCB želela je da zna šta joj je bio najveći izazov, koja joj je bila najdraža, a koja najteža uloga, koja joj je po karakteru najviše odgovarala i da li žali što neku ulogu nije odigrala.

"Ne žalim ni za jednom ulogom, ali je bilo onih koje nije trebalo da odigram. Sam moj posao me je izazivao, a svuda sam davala sebe, iz sebe izvlačila ono što je potrebno karakteru koga igram. Ne možeš van sebe, laž se uvek vidi", rekla je Dravić.

Na pitanje koja joj je najdrža, a koja najteža uloga, Dravić je kratko odgovorila: "Možda sledeća".