Etno kuća u Bačkoj Topoli krije Brozov šešir

Ovaj đak pešak kaže da je prošao mećave, oluje, prašine i sve što prati jedno dete na tolikom putu do škole. Njegov otac je bio šef železničke stanice u Lovćencu i Malom Iđošu, roditelji su uvideli da Nikola nije u situaciji da se druži sa svojim vršnjacima i školskim drugarima, jer je jedini cilj bio otići do škole i vratiti se kući na salaše, te su roditelji te daleke 1960. godine kupili RR Niš TV prijemnik na kredit, što je u selu bilo pravo čudo.

Onda su salašari dolazili kod nas, to je bio bioskop, sedeli na podu, sećam se i svog prvog filma „Godzila“, priseća se Beko kroz smeh.

U to vreme, selo Lovćenac je imalo svoj bioskop, ali Nikola nije bio u situaciji da ga poseti, jer su roditelji strepeli kako će dete doći kroz atar svojoj kući.

Kompromis je napravljen tako što sam se ja od 1960, tada trogodišnjak, družio sa televizorom, kaže Beko i dodaje da, pošto je bio vaspitan da se starijim ljudima javlja, kako na mađarskom, tako i na srpskom jeziku, često mahao ljudima iz ekrana.

Beko dodaje da se tako, zbog vaspitanja, uredno javljao spikeru Mići Orloviću, Ljiljani Marković, Dušanki Kalanj, a oni ništa... ni da odmahnu.

Tada se u meni prvi put javlja želja da ljude iz „čarobne kutije“ jednog dana dovedem kod sebe u svoju kuću, da ih ugostim, pružim ruku i kažem: ljudi, ja sam taj Nikola koji vam se javio, a vi meni ništa, kaže Beko.

Naš sagovornik je pravi primer kako detinjstvo može da utiče na opredeljenja kasnije u životu.

On kao veliki titoista, osim što je imao želju da upozna Josipa Broza, stiče i strast prema oružju zbog  vojnika koji su čuvali železničku stanicu kada bi prolazio Plavi voz, i zbog očevog posla, često im svraćali u kuću na pofezne, čaj i kafu, odlagali svoje šinjele i puške i „zarazili“ tada malog Nikolu koji je razmišljao kako da ostvari svoje dečačke snove.

U ono vreme biti šef železničke stanice je bilo u rangu učitelja, popa, doktora, tako da su moje roditelje često pozivali na proslave, a imali smo takav komšiluk koji se bavio i likovnim stvaralaštvom, muzikom, pa i lovom, napominje Beko i dodaje da je komšija dobijao umetnička dela, u koja se on zaljubio.

Nikola tečno govori mađarski jezik, te je još kao dete sa komšijama Mađarima često išao u lov, ali samo kao pratnja.

Njegov otac dobija premeštaj 1973. godine u Bačku Topolu, a Beko prva dva razreda gimnazije pohađa u Srbobranu i opet putuje do škole, sada vozom, da bi treći i četvrti razred, zbog premeštaja, završio u Topoli, gde se, kako kaže, konačno odmorio od putovanja. Međutim, kako je upisao Pravni fakultet u Novom Sadu, putovanja su se nastavila.

Kao student Pravnog fakulteta konačno mi se ostvarila želja i tada sam video Tita i Jovanku, kada su se poslednji put javno pojavili u centru Novog Sada, kaže Beko i dodaje da je tako počeo da ostvaruje svoje snove, jedan po jedan.

On je za kuću u Bačkoj Topoli saznao 1993. godine, kada je i kupio, i počeo da oplemenjuje prostor i ispunjava dečačke snove.

Kuću sređujem u etno stilu, da bi imao obraza da ljude iz čarobne kutije pozovem kod sebe u goste, kaže Beko.

Za ovog kolekcionara je bitna i 1984. godina kada mu se rodio sin, ali i kada je postao lovac i ispunio još jednu želju iz detinjstva, jer se pre toga počeo baviti kolekcionarstvom starog oružja i postao jedan od poznatijih kolekcionara u Vojvodini i Srbiji sa 102 eksponata.

Nakon prodaje kolekcije, Nikola ulaže u Etno kuću i 1997. godine u Topolu dolazi Marko Vlahović rođak, ali i direktor Plavog voza i šef železničke stanice u Kardeljevu, koji je dovezao pokojnog Tita iz Ljubljane u Beograd.

Nikola Beko kaže da kad je posetio Beograd, nakon Titove smrti i na poziv rođaka, otišao da vidi Plavi voz smešten u Topčiderskoj garaži, doživeo je veliko razočarenje.

To nije kao što narod misli, već mnogo, mnogo skromnije, ističe Beko i dodaje da svi imaju daleko luksuznije stanove i kuće, nego što izgleda Plavi voz.

Čuvši za Nikolinu veliku ljubav prema Titu, poručuje mu da pri dolasku u Beograd dođe po suvenire iz voza koji je garažiran na Topčideru.

Saradnju sa Domom kulture uspostavljam 1995. godine i od tada poznate glave posećuju moju Etno kuću, što sve imam zabeleženo u dve velike knjige gostiju na hiljadu stranica da to ne bi bila samo prazna priča, već da ostane nešto u nasleđe, kao i imenik ko je sve bio u poseti, kaže Beko i dodaje da ljude da prima bez dinara i gosti ih kao pravi domaćin.

Uska saradnja sa Domom kulture postoji odonda, iako su se direktori menjali. U kući su tako boravili Sava Stojkov, Matija Bećković, Pero Zubac, Duško Trifunović, Mira Banjac, Draško Ređep, svi glumci „srećnih ljudi, boljih života i porodičnih blaga“, Nikola Karović, Branka Šćepanović, Nikola Simić, Ružica, Sokić, Predrag Ejdus, Mirjana Gardinovački, Milorad Pavić, Tanja Bošković, bend Zabranjeno pušenje, Garavi Sokak, Zvonko Bogdan i mnogi drugi.

U kući je snimano i 12 TV emisija, u organizaciji „Beniksala“ se u dvorištu organizuju likovne kolonije, muzičke, pesničke i književne večeri - kaže Beko i dodaje da se često i prezalogaji, pošto kao međunarodni kulinarski sudija, voli i da kuva.

Ime koje je Nikola namenio svojoj Etno kući je Negovanje kulturnih i istorijskih vrednosti Beniksal, registrovanog kod Ministarstva kulture.

Ime je ustvari skraćeno „be“ kao Beko, „nik“ od Nikola, i „sal“ ništa drugo nego salašar, kaže Nikola Beko i dodaje da mu se sve ostvarilo u životu o čemu je maštao kao dečak: lovac je, video je Tita i Jovanku, imao svoje oružje i na kraju je doveo ljude iz čarobne kutije u svoju kuću.

Jedino što Nikola nije ostvario u životu je da virtuozno svira na harmonici, ali zato često sanja muziku.

Maša Stakić

Foto: Jelena Ivanović

(Tekst je deo projekta koji je sufinansiran od strane Opštine Bačka Topola. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Opštine.)