Етно кућа у Бачкој Тополи крије Брозов шешир

Овај ђак пешак каже да је прошао мећаве, олује, прашине и све што прати једно дете на толиком путу до школе. Његов отац је био шеф железничке станице у Ловћенцу и Малом Иђошу, родитељи су увидели да Никола није у ситуацији да се дружи са својим вршњацима и школским другарима, јер је једини циљ био отићи до школе и вратити се кући на салаше, те су родитељи те далеке 1960. године купили RR Ниш ТВ пријемник на кредит, што је у селу било право чудо.

Онда су салашари долазили код нас, то је био биоскоп, седели на поду, сећам се и свог првог филма „Годзила“, присећа се Беко кроз смех.

У то време, село Ловћенац је имало свој биоскоп, али Никола није био у ситуацији да га посети, јер су родитељи стрепели како ће дете доћи кроз атар својој кући.

Компромис је направљен тако што сам се ја од 1960, тада трогодишњак, дружио са телевизором, каже Беко и додаје да, пошто је био васпитан да се старијим људима јавља, како на мађарском, тако и на српском језику, често махао људима из екрана.

Беко додаје да се тако, због васпитања, уредно јављао спикеру Мићи Орловићу, Љиљани Марковић, Душанки Калањ, а они ништа... ни да одмахну.

Тада се у мени први пут јавља жеља да људе из „чаробне кутије“ једног дана доведем код себе у своју кућу, да их угостим, пружим руку и кажем: људи, ја сам тај Никола који вам се јавио, а ви мени ништа, каже Беко.

Наш саговорник је прави пример како детињство може да утиче на опредељења касније у животу.

Он као велики титоиста, осим што је имао жељу да упозна Јосипа Броза, стиче и страст према оружју због  војника који су чували железничку станицу када би пролазио Плави воз, и због очевог посла, често им свраћали у кућу на пофезне, чај и кафу, одлагали своје шињеле и пушке и „заразили“ тада малог Николу који је размишљао како да оствари своје дечачке снове.

У оно време бити шеф железничке станице је било у рангу учитеља, попа, доктора, тако да су моје родитеље често позивали на прославе, а имали смо такав комшилук који се бавио и ликовним стваралаштвом, музиком, па и ловом, напомиње Беко и додаје да је комшија добијао уметничка дела, у која се он заљубио.

Никола течно говори мађарски језик, те је још као дете са комшијама Мађарима често ишао у лов, али само као пратња.

Његов отац добија премештај 1973. године у Бачку Тополу, а Беко прва два разреда гимназије похађа у Србобрану и опет путује до школе, сада возом, да би трећи и четврти разред, због премештаја, завршио у Тополи, где се, како каже, коначно одморио од путовања. Међутим, како је уписао Правни факултет у Новом Саду, путовања су се наставила.

Као студент Правног факултета коначно ми се остварила жеља и тада сам видео Тита и Јованку, када су се последњи пут јавно појавили у центру Новог Сада, каже Беко и додаје да је тако почео да остварује своје снове, један по један.

Он је за кућу у Бачкој Тополи сазнао 1993. године, када је и купио, и почео да оплемењује простор и испуњава дечачке снове.

Кућу сређујем у етно стилу, да би имао образа да људе из чаробне кутије позовем код себе у госте, каже Беко.

За овог колекционара је битна и 1984. година када му се родио син, али и када је постао ловац и испунио још једну жељу из детињства, јер се пре тога почео бавити колекционарством старог оружја и постао један од познатијих колекционара у Војводини и Србији са 102 експоната.

Након продаје колекције, Никола улаже у Етно кућу и 1997. године у Тополу долази Марко Влаховић рођак, али и директор Плавог воза и шеф железничке станице у Кардељеву, који је довезао покојног Тита из Љубљане у Београд.

Никола Беко каже да кад је посетио Београд, након Титове смрти и на позив рођака, отишао да види Плави воз смештен у Топчидерској гаражи, доживео је велико разочарење.

То није као што народ мисли, већ много, много скромније, истиче Беко и додаје да сви имају далеко луксузније станове и куће, него што изгледа Плави воз.

Чувши за Николину велику љубав према Титу, поручује му да при доласку у Београд дође по сувенире из воза који је гаражиран на Топчидеру.

Сарадњу са Домом културе успостављам 1995. године и од тада познате главе посећују моју Етно кућу, што све имам забележено у две велике књиге гостију на хиљаду страница да то не би била само празна прича, већ да остане нешто у наслеђе, као и именик ко је све био у посети, каже Беко и додаје да људе да прима без динара и гости их као прави домаћин.

Уска сарадња са Домом културе постоји одонда, иако су се директори мењали. У кући су тако боравили Сава Стојков, Матија Бећковић, Перо Зубац, Душко Трифуновић, Мира Бањац, Драшко Ређеп, сви глумци „срећних људи, бољих живота и породичних блага“, Никола Каровић, Бранка Шћепановић, Никола Симић, Ружица, Сокић, Предраг Ејдус, Мирјана Гардиновачки, Милорад Павић, Тања Бошковић, бенд Забрањено пушење, Гарави Сокак, Звонко Богдан и многи други.

У кући је снимано и 12 ТВ емисија, у организацији „Бениксала“ се у дворишту организују ликовне колоније, музичке, песничке и књижевне вечери - каже Беко и додаје да се често и презалогаји, пошто као међународни кулинарски судија, воли и да кува.

Име које је Никола наменио својој Етно кући је Неговање културних и историјских вредности Бениксал, регистрованог код Министарства културе.

Име је уствари скраћено „бе“ као Беко, „ник“ од Никола, и „сал“ ништа друго него салашар, каже Никола Беко и додаје да му се све остварило у животу о чему је маштао као дечак: ловац је, видео је Тита и Јованку, имао своје оружје и на крају је довео људе из чаробне кутије у своју кућу.

Једино што Никола није остварио у животу је да виртуозно свира на хармоници, али зато често сања музику.

Маша Стакић

Фото: Јелена Ивановић

(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Општине Бачка Топола. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Општине.)