Miroslavu Aleksiću uručen Lenkin prsten
Novosadskom pesniku Miroslavu Aleksiću u Srbobranu je proteklog vikenda uručena nagrada “Lenkin prsten”, koja se dodeljuje za najlepšu ljubavnu pesmu objavljenu na srpskom jeziku u protekloj godini.
Aleksić je nagrađen za pesmu “Taj tren”, koja je objavljena u knjizi Oskudno vreme (Prometej, 2016).
U ciklusu iz kojeg je izabrana nagrađena pesma Aleksić je stekao jednu vrstu poetičke sigurnosti i zrelosti, budući da je iz prethodnih poetika sačuvao ono što je i najvrednije bilo kod njega, a to je usresređenost na određeni trenutak, događaj, na nešto vredno pesničke i čitalačke pažnje. A pesma “Taj tren” ima dalju asocijaciju na čuvenu Petrarkinu Lauru i govori o ljubavi koja ostavlja tragove, navodi se u obrazloženju žirija, kojim je predsedavao dr Zoran Đerić.
U svojoj besedi, Aleksić nije krio da mu je učinjena posebna čast time što se njegovo ime, uz uvažavanje svih dosadašnjih dobitnika „Lenkinog prstena“, našlo uz Matiju Bećkovića i Peru Zupca, tvorce dveju kultnih ljubavnih poema srpskog pesništva, kao i Blagoja Bakovića, pesnika koji je, po Aleksićevom sudu, napisao najviše najlepših srpskih ljubavnih pesama.
Govoreći, pak, o samoj poeziji, Aleksić je podsetio na Aristotelovu „Poetiku“ u kojoj se navodi da se „istoriografija i poezija razlikuju po tome što istoriografija prikazuje ono što se istinski dogodilo a poezija ono što se moglo dogoditi”...
No, za Lazu Kostića je poezija nešto znatno više od onoga što proizlazi iz ove tvrdnje velikog helenskog filosofa, naveo je laureat “Lenkinog prstena”.
Laza u svojoj knjizi o Zmaju kaže:
“Pesnički zanos nije ni java ni san već neko treće stanje duše, ono najduševnije stanje”...
U svojoj labudovoj pesmi, “Santa Maria della Salute“, objavljenoj godinu pre smrti, 1909, Laza Kostiće je, onoliko koliko je to smrtniku dozvoljeno, zakoračio u ovo stanje. S tom pesmom se završava jedan i počenje drugi veliki vek srpskog pesništva. Ona je i klasična i moderna istovremeno.
Ona je prećutni omaž velikim majstorima versa kakav je bio Vojislav Ilić, i nagoveštaj genija Miloša Crnjanskog... I da srpska poezija nija dala nikog do ova tri pesnika, bilo bi joj mesto u vrhovima evropskog pesništva”.
M. S.