Мирославу Алексићу уручен Ленкин прстен

Алексић је награђен за песму “Тај трен”, која је објављена у књизи Оскудно време (Прометеј, 2016).

У циклусу из којег је изабрана награђена песма Алексић је стекао једну врсту поетичке сигурности и зрелости, будући да је из prеthodnih поетика сачувао оно што је и највредније било код њега, а то је усресређеност на одређени тренутак, догађај, на нешто вредно песничке и читалачке пажње. А песма “Тај трен” има даљу асоцијацију на чувену Петраркину Лауру и говори о љубави која оставља трагове, наводи се у образложењу жирија, којим је председавао др Зоран Ђерић.

У својој беседи, Алексић није крио да му је учињена посебна част тиме што се његово име, уз уважавање свих досадашњих добитника „Ленкиног прстена“, нашло уз Матију Бећковића и Перу Зупца, творце двеју култних љубавних поема српског песништва, као и Благоја Баковића, песника који је, по Алексићевом суду, написао највише најлепших српских љубавних песама.

Говорећи, пак, о самој поезији, Алексић је подсетио на Аристотелову „Поетику“ у којој се наводи да се „историографија и поезија разликују по томе што историографија приказује оно што се истински догодило а поезија оно што се могло догодити”...

Но, за Лазу Костића је поезија нешто знатно више од онога што произлази из ове тврдње великог хеленског философа, навео је лауреат “Ленкиног прстена”.

Лаза у својој књизи о Змају каже:

“Песнички занос није ни јава ни сан већ неко треће стање душе, оно најдушевније стање”...

У својој лабудовој песми, “Санта Мариа della Салуте“, објављеној годину пре смрти, 1909, Лаза Костиће је, онолико колико је то смртнику дозвољено, закорачио у ово стање. С том песмом се завршава један и почење други велики век српског песништва. Она је и класична и модерна истовремено.

Она је прећутни омаж великим мајсторима верса какав је био Војислав Илић, и наговештај генија Милоша Црњанског... И да српска поезија нија дала никог до ова три песника, било би јој место у врховима европског песништва”.

М. С.